Mostovi se grade da bi spajali, a ne razdvajali

Most između prošlosti i budućnosti, i između srca dvoje ljudi

Kad razmišljam o mostovima, ne mislim uvek na nešto što stoji nad vodom. Most ume da spaja i dva vremena, i dva čoveka, i dve duše. On povezuje ono što je bilo sa onim što tek dolazi, i premošćava onu prazninu koja se otvori između dvoje ljudi koji žele da se približe a ne znaju kako. Takvi mostovi se ne grade ciglom, nego ljubavlju, sećanjem i čežnjom.

Najpre mislim na “Seobe” Miloša Crnjanskog. Vuk Isakovič i njegovi vojnici stalno se sele, traže neku bolju zemlju, neki dom koji nikako da nađu. Cela ta knjiga je o ljudima koji su iščupani iz svoje prošlosti, a ne vide jasno svoju budućnost. Njima fali most. Fali im veza između onoga odakle su krenuli i onoga čemu idu. Ona čuvena rečenica o beskrajnom plavom krugu i zvezdi u njemu za mene je upravo to, težnja ka nečemu što povezuje, što daje smisao seobi. Čovek ne može da živi ako mu je prošlost odsečena, a budućnost magla. Treba mu most preko te praznine.

Drugu vrstu mosta nalazim u poeziji Jovana Dučića, u njegovim ljubavnim pesmama. Tu se peva o čežnji, o tome kako jedno srce traži drugo. Ljubav je možda najlepši most koji postoji, jer spaja dva potpuno odvojena bića u nešto zajedničko. Dučić to peva tiho i otmeno, ali iza te lepote stoji jednostavna istina. Čovek je usamljen dok ne nađe nekoga ko će preći taj most ka njemu. Svaka ljubav počinje tako što neko pređe pola puta, a onaj drugi pređe svoju polovinu, i sretnu se na sredini.

Ja sam most prema prošlosti najjače osetio uz svoju baku. Ona mi je pričala o tome kako se živelo nekad, o stvarima kojih više nema. Dok je ona pričala, ja sam bio povezan sa vremenom koje nikada nisam video. Kad je preminula, osetio sam da je jedan most pao. Ali onda sam shvatio da su priče ostale u meni, i da ću ih ja jednog dana ispričati nekom mlađem. Tako se most ipak ne ruši, samo pređe na mene da ga dalje nosim.

Zato verujem da su mostovi koje ne vidimo najvažniji. Onaj koji nas drži uz pretke i onaj koji nas vodi ka onima koje volimo. Crnjanski piše o ljudima koji su izgubili svoj most i zato lutaju, a Dučić peva o onom mostu koji srce gradi samo. Mi smo, u stvari, sazdani od veza. Bez njih bismo bili samo usamljene obale. A obala koja je sama nije ni za šta, ona čeka da neko prebaci preko nje most i kaže, evo me, tu sam, nisi sam.

Ideja iza sastava: Ugao je nevidljivi most kroz vreme i među ljudima: “Seobe” Crnjanskog za vezu prošlosti i budućnosti, a Dučićeva ljubavna poezija za most između dva srca. Poruka je da smo sazdani od veza, da bez njih ostajemo usamljene obale, i da se most prema precima nasleđuje i nosi dalje.