Mostovi se grade da bi spajali, a ne razdvajali

Most kao premošćavanje mržnje i razlika među ljudima

Postoje mostovi koje ne vidiš. Nema ih na mapi, ne prelaze ih automobili, a ipak su najteži za izgradnju. To su mostovi koje ljudi grade jedni prema drugima kada treba da pređu preko mržnje, sumnje ili tuđe različitosti. Takav most je mnogo teže napraviti od onog od kamena, jer se ne gradi alatom nego strpljenjem i voljom da razumeš onoga ko nije isti kao ti.

O tome najviše razmišljam kad se setim “Gorskog vijenca” Petra Petrovića Njegoša. Tema dela je teška, jer se u njemu na kraju dešava istraga poturica, dakle nešto suprotno od spajanja. Ali baš zato me to delo i tera na razmišljanje. Vladika Danilo je čovek koji okleva, koji se dvoumi, koji oseća težinu onoga što se sprema. On nije srećan zbog razdora. U njemu vidim koliko je strašno kad ljudi ne uspeju da sagrade most između sebe, kad razlika u veri postane zid umesto vrata. Njegoš kroz tu muku pokazuje cenu razdvajanja. Kad ne uspemo da premostimo razlike, sledi krv, a od krvi niko ne živi bolje.

Suprotnu sliku nalazim u narodnoj književnosti, u onim pesmama o pobratimstvu i kumstvu. Kod nas se oduvek pobratim računao kao rođeni brat, iako nije iste krvi. Čovek bi nekoga ko mu je bio stranac primio za brata i posle ga branio kao svoga. To je za mene pravi most. Ljudi su izmišljali načine da povežu ono što priroda nije povezala, da od tuđina naprave svoga. Narod koji je smislio pobratimstvo dobro je znao da je čovek jači kad ima koga uz sebe.

Ovo nije samo nešto iz knjiga. Ja imam druga u razredu koji je došao iz druge sredine, govorio je malo drugačije i u početku se držao po strani. Bilo mi je nezgodno da mu priđem, priznajem. Ali kad sam jednom seo pored njega na času i počeli smo da pričamo o fudbalu, sve se promenilo. Ispostavilo se da navijamo za isti klub. Ta jedna mala stvar je bila most. Trebalo je samo da neko prvi kroči na njega.

Razlike među ljudima nikada neće nestati i mislim da ne treba ni da nestanu. Lepo je što nismo svi isti. Ali razlika ne mora da bude zid. Ona može da bude reka preko koje se gradi most. Njegoš nam pokazuje šta biva kad se mostovi sruše, a narodna pesma šta biva kad se izgrade. Na nama je da biramo. Ja bih radije da budem onaj ko prvi pruži ruku, nego onaj ko podiže ograde. Most se gradi sa dve strane, ali neko mora prvi da postavi prvi kamen.

Ideja iza sastava: Ugao je nevidljivi most koji ljudi grade preko mržnje i razlika, suprotstavljanjem “Gorskog vijenca” (cena razdvajanja) i narodne tradicije pobratimstva (snaga povezivanja). Poruka je da razlike ne moraju biti zid nego reka preko koje se gradi most, i da neko mora prvi da pruži ruku.