Mostovi se grade da bi spajali, a ne razdvajali

Most kao mesto gde se ljudi sastaju: kapija na Drini

Kad neko kaže most, ja prvo pomislim na nešto sasvim obično. Na onu betonsku konstrukciju preko reke kod nas u gradu, po kojoj svako jutro idem u školu. Ne razmišljam dok prelazim preko nje da je ona tu da bi spojila dve obale koje bi inače bile odvojene vodom. A upravo to most i radi. On postoji da bi povezao ono što je razdvojeno, da bi ljudi mogli jedni drugima da priđu.

Najbolji primer za ovo je za mene most iz romana “Na Drini ćuprija” Ive Andrića. Taj most u Višegradu nije samo kamen i lukovi. On ima svoju kapiju, ono prošireno mesto na sredini, i tu se okuplja ceo grad. Tu sede i Turci i Srbi, i mladi i stari, tu se priča, pije kafa, dogovaraju se poslovi i svadbe. Andrić piše kako ljudi na kapiji provode pola života. Most tu nije pregrada. On je dnevna soba celoga grada. Vezirov most je sagrađen da bi olakšao put, ali on je vremenom postao srce naselja. Ljudi koji se inače ne bi ni sreli, sreću se baš tamo, na sredini reke, ni na jednoj ni na drugoj obali.

Ono što me je posebno dotaklo jeste to što most nadživljava sve ljude koji prelaze preko njega. Generacije se rađaju i umiru, ratovi dolaze i prolaze, a most stoji i dalje spaja iste te obale. On je stariji od svađa koje ljudi vode na njemu. Možda baš zato i jeste simbol povezivanja. Dok se ljudi dele po veri i naciji, kamen ispod njihovih nogu ne pravi nikakvu razliku. Po mostu prelazi i prijatelj i neprijatelj, i bogat i siromah, svima je on isti.

Ja sam to osetio i na svojoj koži, mada u mnogo manjoj meri. Moj deda živi u selu sa druge strane reke od grada u kome ja živim. Dok nije bilo mosta, do njega se išlo skelom i to je trajalo dugo, pa smo retko odlazili. Kad su pre nekoliko godina napravili novi most, odjednom je deda postao blizu. Sad mogu da odem kod njega za dvadeset minuta. Taj most je bukvalno spojio mene i mog dedu, vratio nam vreme koje smo gubili na čekanje skele.

Mislim da je to suština. Most po svojoj prirodi ne ume da razdvaja, on je napravljen za suprotno. Čovek je taj koji ponekad poželi da nešto ruši i deli. Ali sama ideja mosta, ona kamena ili betonska, govori nešto lepo o nama. Govori da smo, kad smo najbolji, biće koje gradi da bi se približilo drugome, a ne da bi se zatvorilo. Andrićeva ćuprija stoji vekovima i ćuti, a u toj tišini nas uči da je spajanje trajnije od svake mržnje.

Ideja iza sastava: Ugao je most kao fizičko i društveno mesto okupljanja, gde se preko Andrićeve kapije na Drini pokazuje kako građevina nadživljava ljudske podele. Glavna poruka je da most po svojoj prirodi spaja, a da je čovek taj koji ponekad ruši, pa ideja mosta govori o nama kao bićima koja grade da bi se približila drugome.