Detinjstvo je domovina iz koje nikada ne odlazimo

Bezbrižnost i nevinost detinjstva kao izgubljeni raj

Postoji jedna stvar koju kao deca imamo, a kasnije je polako izgubimo, i to je bezbrižnost. Dete ne razmišlja o novcu, o ocenama koje će mu odrediti budućnost, o tome šta drugi misle o njemu. Dete samo živi. Mislim da je baš to ono najlepše u detinjstvu i ono za čim najviše žalimo kad porastemo. Detinjstvo je domovina zato što je to jedina zemlja u kojoj smo bili potpuno slobodni i bez briga, a iz nje smo, hteli ne hteli, morali da odemo u svet odraslih.

Nevinost je tu možda i važnija od bezbrižnosti. Dok smo mali, mi verujemo ljudima. Verujemo da su odrasli dobri, da je svet pravedan, da će sve biti u redu. Sećam se kako sam kao mali mislio da je moj komšija najjači čovek na svetu i da niko ne može da mu ništa. Kasnije sam saznao da je bio bolestan i slab, ali tada za mene to nije postojalo. Ta vera u nešto lepo, to je nevinost koju kasnije izgubimo kad nas život malo izlupa. I baš zato je toliko volimo, jer znamo da je više nećemo imati onako čistu.

Vladislav Petković Dis je u pesmi “Tamnica” pisao baš o ovome. On peva o nekom dalekom kraju iz kog je došao, o nekoj davnoj sreći koje se jedva seća, kao kroz san. Taj njegov izgubljeni zavičaj duše liči mi mnogo na detinjstvo. Dis oseća da je nekada bio negde gde je bilo lepo i čisto, a sada je u “tamnici” života, odsečen od toga. Pesma je tužna, ali u njoj ima i nečeg utešnog, jer pesnik bar pamti da je ta lepota postojala. Mislim da svi nosimo tu vrstu tuge za detinjstvom u kome smo bili nevini.

I Jovan Dučić je u svojim stihovima često pevao o čežnji za nečim izgubljenim i dalekim. Kod njega se oseća ta nostalgija, taj osećaj da je nešto najlepše ostalo iza nas i da mu se ne možemo vratiti. Ta čežnja zapravo je čežnja svakog čoveka za vlastitim detinjstvom, za vremenom pre nego što smo saznali kako svet stvarno funkcioniše. Pesnici su to osećali jače od nas ostalih, pa su umeli da to zapišu. Mi to samo nosimo u sebi, ne znajući kako da kažemo.

Kad pogledam sebe sada, vidim da sam već mnogo toga izgubio od te detinje lakoće. Brinem se za maturu, za to gde ću upisati fakultet, da li ću uspeti u životu. To je normalno, tako mora da bude, čovek mora da odraste. Ali ponekad, kad vidim malu decu kako se igraju u parku i smeju se zbog nečeg sasvim sitnog, nešto me stegne u grudima. Tada shvatim koliko mi nedostaje to vreme bez briga. U tu domovinu se više ne mogu vratiti, ali znam da je bila moja i da je niko ne može izbrisati. I valjda je dovoljno što znam da je postojala.

Ideja iza sastava: Ugao je detinjstvo kao izgubljeni raj bezbrižnosti i nevinosti, za kojim osećamo nostalgiju kad odrastemo. Glavna poruka je da je čistota detinje vere u svet nešto što neminovno gubimo ulaskom u svet odraslih, a ta čežnja povezuje me s Disovom “Tamnicom” i Dučićevom nostalgijom za dalekim i izgubljenim. Lični primeri (vera u jakog komšiju, ganutost pred decom u parku) pokazuju da tu domovinu ne možemo vratiti, ali nam ostaje saznanje da je postojala.