Detinjstvo je domovina iz koje nikada ne odlazimo

Kako nas detinjstvo oblikuje i ostaje u našem karakteru

Često se govori o detinjstvu kao o nečemu lepom i mekom, kao o nekoj slici sa razglednice. Ja mislim da je ono mnogo više od toga. Detinjstvo nas pravi. Ono što budemo kao odrasli, dobar deo toga je već postavljeno dok smo bili mali. Zato kažem da je detinjstvo domovina iz koje ne odlazimo. Ne odlazimo zato što ga nosimo u sebi, u načinu na koji govorimo, na koji se ljutimo, na koji volimo.

Mislim da nas najviše oblikuje ono što čujemo i vidimo kod kuće dok smo deca. Ako te roditelji uče da budeš pošten i da se ne predaješ, to ostane u tebi. Ako rasteš u svađi i strahu, i to ostane, nažalost. Moja mama uvek priča kako je njena baba ponavljala da se “reč drži kao i ruka”. Mama to i danas radi, nikad ne obeća nešto što ne može da ispuni. I ja sam to nekako pokupio od nje, iako me niko nije posebno učio. Tako se detinjstvo prenosi, tiho, preko sitnih navika koje ni ne primetimo.

U srpskoj književnosti ima dobar primer za ovo u “Gorskom vijencu” Petra Petrovića Njegoša. Crnogorci tamo postupaju onako kako su ih vaspitavali, po zakonu časti i osvete koji su upili još kao deca. Vladika Danilo razmišlja i dvoumi se, ali na kraju ne može da pobegne od onoga što je u njega usađeno od malih nogu. Njihovo detinjstvo, provedeno uz priče o junaštvu i veri, oblikovalo je sve njihove kasnije odluke. Njegoš pokazuje da čovek nosi svoje poreklo i vaspitanje kao sudbinu, da to ne može lako da odbaci.

Slično se vidi i u narodnim pesmama, na primer u onima o Marku Kraljeviću. Marko je još kao dete naučio šta je pravda i kako se brani slabiji, pa zato kao odrastao junak uvek staje na stranu napaćenih. Njegovi postupci nisu slučajni, oni dolaze iz onoga što je usvojio dok je rastao. Narod je u tim pesmama zapravo govorio o sebi, o tome kako vaspitanje deteta određuje kakav će čovek biti. Mislim da su to dobro znali, mnogo pre nego psiholozi.

Kad razmislim o sebi, vidim koliko me je oblikovalo to gde sam i kako odrastao. Strah od pasa mi je ostao otkad me jedan ujeo kad sam imao šest godina. Ljubav prema knjigama mi je dao deda koji mi je čitao naglas. Čak i način na koji se smejem, kažu da je isti kao kod mog oca. Ništa od toga nisam birao, sve je došlo iz detinjstva. Zato verujem da iz te domovine zaista nikada ne odlazimo. Možemo da odrastemo, da se odselimo, da se promenimo na hiljadu načina, ali ono prvo i osnovno ostaje. Detinjstvo je temelj na kome stoji cela kuća našeg karaktera, a temelj se ne ruši dok stoji kuća.

Ideja iza sastava: Ugao je detinjstvo kao period koji oblikuje naš karakter i ostaje trajno u nama. Glavna poruka je da vaspitanje, navike i prve pouke iz najranijeg doba određuju kakvi ćemo biti kao odrasli, što vidim u sudbinski usađenom kodeksu časti u “Gorskom vijencu” i u liku Marka Kraljevića. Lični primeri (strah od pasa, ljubav prema knjigama) pokazuju da te osobine ne biramo, već ih nasleđujemo iz detinjstva.