Detinjstvo je domovina iz koje nikada ne odlazimo

Sećanje na detinjstvo kao oslonac u teškim trenucima

Kada nešto krene loše, čovek se obično vraća unazad. Ne planu unapred, nego baš unazad, u neko vreme kada je bilo lakše. Meni se to dešava stalno. Čim mi je teško oko škole ili oko nekih svađa kod kuće, ja se u glavi vratim u dvorište kod bake, na ono leto kada nisam morao ni o čemu da brinem. Mislim da zato i kažemo da je detinjstvo domovina. Ono je mesto kome se vraćamo kad nam je drugde hladno.

Detinjstvo nas drži zato što je u njemu sve bilo prvi put. Prvi put smo videli more, prvi put pali s bicikla, prvi put se zaljubili u neku devojčicu iz odeljenja i nismo smeli ni da je pogledamo. Te slike ostaju jako jasne, jasnije nego ono što se desilo prošle nedelje. I baš zato što su jasne, mi se na njih oslanjamo. Kao da imamo neku zalihu lepih trenutaka iz koje vadimo snagu kada nam zatreba. Bez te zalihe bi nam, mislim, bilo mnogo teže da izdržimo.

To se lepo vidi i u književnosti. U romanu “Na Drini ćuprija” Ive Andrića ljudi iz Višegrada ceo život sede na kapiji mosta i pričaju o starim vremenima. Most je za njih kao detinjstvo grada, mesto gde su odrastali, gde su se ašikovalo, gde su čuli prve priče. Kad dođu ratovi i nevolje, oni se uvek vraćaju na tu kapiju, jer im ona daje osećaj da nešto ipak ostaje isto. Most je njihov oslonac, baš kao što je nama oslonac ono dvorište iz detinjstva. Andrić pokazuje da čovek mora imati neko stalno mesto u sebi, inače ga svaka nesreća odnese.

Ima jedna stvar koju sam primetio kod svoje bake. Ona je stara i mnogo toga zaboravi, ne zna šta je jela za ručak, ali se savršeno seća svog detinjstva u selu, kako je čuvala ovce i kako joj je otac napravio drvene saonice. To mi je dokaz da detinjstvo zaista nikada ne odlazi. Ono ostaje i kada sve ostalo izbledi. Negde duboko u nama ono čeka, kao kuća u koju uvek možeš da uđeš jer ti je ostao ključ.

Naravno, ne mislim da treba ceo život provesti gledajući unazad. Ko stalno čeznem za detinjstvom, taj ne živi sadašnjost. Ali jedna stvar je sigurna. Kada padnem, kada me nešto slomi, znam gde da se vratim po snagu. Vratim se u to leto, u baštu, u glas bake koja me zove na ručak. I onda nekako ustanem i nastavim dalje. Zato je detinjstvo domovina. Iz nje nikada ne odlazimo zato što nam je ona uvek potrebna.

Ideja iza sastava: Ugao ovog sastava je detinjstvo kao unutrašnji oslonac kome se vraćamo u teškim trenucima. Glavna poruka je da nas lepa sećanja iz najranijeg doba snabdevaju snagom za sadašnjost, što povezujem s kapijom na mostu u “Na Drini ćuprija” kao stalnim mestom utehe. Lični primer bake koja pamti detinjstvo, a zaboravlja sadašnjost, potvrđuje da to mesto u nama nikada ne nestaje.