Istina ne trazi mnogo reci

Cutanje koje govori vise od govora

Ponekad covek najvise kaze kad ne kaze nista. To zvuci cudno, ali kad razmislim, najistinitiji trenuci u mom zivotu nisu imali nikakve reci. Bili su to pogledi, tisina, jedno cutanje koje smo oboje razumeli. Istina tada nije trazila ni jednu jedinu rec, a opet je bila tu, jasna kao dan.

Mislim da je cutanje cesto najpostenija stvar koju covek moze da ponudi. Kad je umro moj deda, dosli su komsije i rodjaci, i mnogi su govorili one obicne recenice koje se kazu u takvim prilikama. Bilo je tu reci, ali su zvucale prazno. A onda je dosao jedan dedin stari prijatelj, samo je seo pored bake, uhvatio je za ruku i nije rekao nista skoro sat vremena. To je bilo najistinitije sazaljenje koje sam video. Njegovo cutanje je govorilo da razume, da i njega boli, da reci tu ne pomazu. Tada sam shvatio da istinu ne meris po tome koliko si rekao.

U Gorskom vijencu ima jedna stvar koja me je pogodila. Iguman Stefan, taj stari mudri covek, kad govori, govori malo ali tesko. Njegove reci stoje kao kamen. Ali ono sto me jos vise drzi je kako Njegos opisuje trenutke kad junaci samo gledaju jedni druge, kad vlada ona teska tisina pre velike odluke. U toj tisini je sva istina o tome sta ce se desiti i sta ti ljudi nose u sebi. Da je tu sve izgovoreno, izgubilo bi snagu. Njegos je znao da neke istine ne podnose buku.

I u poeziji Desanke Maksimovic osecam to isto. Njena pesma Strepnja, gde kaze da ne prilazi, da hoce izdaleka da voli, puna je necega neizrecenog. Ona kao da kaze da prava istina osecanja ne sme da se izgovori do kraja, jer ako se izgovori, postane manja nego sto jeste. Ima istina koje su prevelike za reci. Cim ih stavis u recenicu, one se nekako smanje, kao da ih stisnes u premalu kutiju.

Naravno, cutanje moze i da bude lose. Ima cutanja koja su kukavicluk, kad treba nesto reci a ti precutis iz straha. To nije ta vrsta o kojoj pricam. Ja mislim na cutanje koje je puno, koje nosi razumevanje, koje je samo po sebi odgovor. Razlika je u tome da li cutis jer nemas hrabrosti, ili cutis jer reci nisu potrebne.

Zato verujem da treba nauciti da slusam i tisinu, ne samo reci. Ljudi mnogo otkriju o sebi onim sto precute, nacinom na koji gledaju, time kako stoje pored tebe kad ti je tesko. Istina je cesto vec tu, u prostoru izmedju dve recenice. Samo treba umeti da je primetim. I treba imati hrabrosti da i sam ponekad cutim, kad osetim da bi svaka rec bila suvisna.

Ideja iza sastava: Ugao je cutanje kao oblik istine, ideja da neke istine gube snagu cim se izgovore. Glavna poruka je da iskreno cutanje (ono iz razumevanja, ne iz straha) cesto kaze vise od reci. Njegoseva teska tisina pred odluku i neizreceno osecanje u Desankinoj Strepnji potvrdjuju da postoje istine prevelike za recenicu.