Niko nije ostrvo

Koliko nas drugi oblikuju, i u dobru i u zlu

Volim da mislim da sam svoje misli smislio sam, ali to nije bas tacno. Skoro sve sto verujem, kako govorim, sta mi je smesno a sta sramota, sve to dolazi od ljudi oko mene. Od porodice, od drustva, od onoga sto sam citao i gledao. Mi nismo gotovi kad se rodimo, nas grade drugi, malo po malo, i u dobru i u zlu. Zato niko nije ostrvo, jer ostrvo je samo nastalo, a covek je uvek necije delo bar onoliko koliko je svoje.

To se strasno dobro vidi u “Gorskom vijencu”. Tamo coveka oblikuje cela zajednica, njena cast, njeni obicaji, njena ocekivanja. Vladika Danilo nije sam u svojoj odluci, iza njega stoji ceo narod sa svojim shvatanjem onoga sto mora da se uradi. Njegove muke nisu samo licne, one su muke svih oko njega. Njegoseve cuvene reci o tome da je tesko coveku kome se um isali pokazuju kako pojedinac nosi teret zajednice u sebi. On ne razmislja kao izolovana jedinka, nego kao deo svog naroda, i bas to ga i lomi i drzi. Tu se vidi koliko nas oblikuje ono cemu pripadamo, do te mere da prestaje da bude jasno gde prestaje zajednica a gde pocinjemo mi.

Ali oblikovanje nije uvek lepo, i to je drugo sto hocu da kazem. Drugi nas grade, ali nas mogu i pokvariti. Ako odrastas medju ljudima koji te uce mrznji, lako ti i mrznja postane normalna. Zajednica iz “Gorskog vijenca” daje coveku snagu i ponos, ali ga i gura u tesku, krvavu odluku iz koje nema lakog izlaza. To me uci da pripadnost nije samo dar. Ono cemu pripadamo moze da nas digne, ali moze i da nas povede tamo gde sami ne bismo otisli. Zato covek mora i da bira kome ce dati da ga oblikuje.

Sa sobom imam jedan mali primer. Moj deda je celog zivota pricao da se covek poznaje po tome kako se ponasa kad mu niko ne gleda. To mi je ostalo. Cesto u nekoj situaciji cujem njegov glas u glavi, iako ga vise nema. To znaci da on i dalje, kroz mene, postoji i deluje. Ljudi koji nas vole ostavljaju u nama nesto sto traje i posle njih. Mi smo, na neki nacin, hodajuci zbir svih koji su nas voleli i ucili.

Zato kad pitaju ko sam ja, ne mogu posteno da odgovorim samo o sebi. Moj odgovor je pun drugih ljudi, onih koji su me napravili ovakvog. Niko nije ostrvo zato sto u svakom od nas zivi pola sela koje nas je odgajilo. To moze da bude teret, ali je i lepota. Mi nismo sami ni u sopstvenoj glavi, i mozda je bas to ono sto nas cini ljudima.

Ideja iza sastava: Ugao je koliko nas drugi oblikuju, da identitet nije nesto sto sami stvaramo nego ono sto u nas ugrade porodica i zajednica, i u dobru i u zlu. “Gorski vijenac” sluzi kao slika pojedinca koji misli i pati kao deo svog naroda, a licni primer dedinih reci pokazuje kako voljeni ljudi traju kroz nas i posle smrti. Glavna poruka: nismo sami cak ni u sopstvenoj glavi, jer u nama zivi svako ko nas je gradio.