Niko nije ostrvo

Usamljenost i njena cena, kad se covek sam zatvori u sebe

Postoji razlika izmedu samoce koju biras i usamljenosti koja te zarobi. Samoca moze da bude lepa, da budes malo sam sa svojim mislima. Ali usamljenost je nesto drugo, to je kad si okruzen ljudima a opet se osecas kao da te niko ne vidi. Ova druga vrsta je ona koja boli i koja, po meni, najbolje pokazuje da niko nije ostrvo. Jer ostrvo ne pati sto je samo, ono ne zna ni da je samo. Covek zna, i zato ga to gusi.

Najjace mi to dolazi kroz poeziju Vladislava Petkovica Disa. Njegove pesme su pune neke magle, ponora, daljine. U “Nirvani” i “Mozda spava” osecam coveka koji je sam u svom svetu, odsecen od svega, i koji za tim daljinama tuguje. Dis pise iz neke unutrasnje samoce koja nema dna. To nije poza, to je stvarni bol coveka koji se izgubio izmedu sna i jave, izmedu zaboravljenih ociju koje vise ne moze da nadje. Kad citam Disa, ne osecam mir, osecam koliko je tesko biti potpuno sam u svojoj glavi. I bas zato me on uci suprotno, da nam je potreban neko da nas izvuce iz te magle.

Drugo, usamljenost ima cenu i kad je ne primecujemo odmah. Kod nas u razredu je bio jedan decko koji je uvek sedeo sam, nikad nije podizao pogled, mislili smo da je takav, da voli da bude po strani. Tek kasnije, kad se ispisao, cuo sam da mu je kod kuce bilo jako tesko i da nije imao kome da kaze. Mene je to dugo grizlo. Bili smo tu, pored njega, svaki dan, a niko ga nije zaista pitao kako je. To je ta cena, ne placa je samo onaj ko je sam, placamo je svi koji smo gledali a nismo videli.

Ima jos jedna stvar. Kad se covek dugo oseca usamljeno, pocne i sam da se povlaci, da odbija ljude pre nego sto ga oni odbiju. To je kao zacarani krug. Disova tuga ima nesto od toga, neku predaju, kao da je covek odustao od toga da bude shvacen. A bas tu treba neko da uporno ostane, da ne dozvoli da se vrata sasvim zatvore.

Zato mislim da usamljenost nije dokaz da mozemo sami. Ona je dokaz koliko nam drugi nedostaju. Ko je usamljen, taj najbolje zna da nije ostrvo, jer da jeste, ne bi mu nedostajao niko. Bol zbog samoce je, na neki cudan nacin, znak da pripadamo ljudima. I zato mislim da je najvaznije sto mozemo da uradimo jedni za druge to da primetimo onog ko cuti. Ponekad je dovoljno samo sesti pored njega.

Ideja iza sastava: Ugao je usamljenost i njena cena, razlika izmedu samoce koju biramo i usamljenosti koja zarobljava. Disova poezija sluzi kao slika coveka odseceno samog u sebi, a licni primer cimera koji je patio u tisini pokazuje da cenu usamljenosti placa i okolina koja ne primeti. Glavna poruka: bol zbog samoce je dokaz da pripadamo drugima, i zato treba primetiti onog ko cuti.