Ono sto danas posejemo, sutra zanjemo

Vaspitanje i ono sto ostavljamo onima koji dolaze posle nas

Kad ovu poslovicu vezem za ljude, a ne za njivu, najpre pomislim na decu i na ono sto im prenosimo. Jer roditelji i ucitelji takodje seju. Ne seju zito, seju navike, reci, primere, ponekad i strah, ponekad i ljubav. A to seme nikne tek za mnogo godina, kad dete odraste i postane covek. Tada se vidi sta je posejano. I to je mozda najvaznija setva od svih, jer od nje zavise citavi narastaji.

O tome mnogo razmisljam kad citam “Gorski vijenac”. Njegos kroz vladiku Danila i kroz citav narod pokazuje koliko su vazni reci i ideje koje se prenose. Cela ta poema je puna pouka, izreka, narodne mudrosti koja se predaje kao nasledstvo. Ono sto starije generacije usade mladima postaje njihov nacin gledanja na svet. Kod Njegosa se vidi i opasna strana toga, jer se prenosi i mrznja i podela, ne samo cast i hrabrost. To me je nateralo da razmislim kako ono sto usadimo deci nije uvek dobro samo zato sto ga prenosimo iz najboljih namera. Vaspitanje je mac sa dve ostrice. Mozes posejati ponos, ali mozes i gorcinu.

Narodna knjizevnost je tu jos jasnija. Nase poslovice i sama narodna pesma vekovima su bile nacin da stariji nauce mladje kako da zive. “Kakav otac, takav sin” govori upravo o tome da deca rastu na onome sto vide kod svojih. Ne na onome sto im se kaze, nego na onome sto im se pokaze. Mislim da je to istina. Dete mnogo lakse pokupi kako se neko ponasa nego sta neko prica.

Imam i licni primer za to. Moj deda nikad nije drzao govore o postenju. Ali sam ga gledao kako vraca kusur kada mu prodavac da vise nego sto treba, iako to niko ne bi primetio. Gledao sam ga kako pozdravlja svakog u kraju i kako nikom ne ostaje duzan. Te sitnice su se nekako zalepile za mene. Danas, kad treba da odlucim da li cu necije poverenje da izneverim, cesto mi se javi slika dede kako vraca taj kusur. On nije ni znao da nesto seje, a posejao je dosta. To me uci da vaspitavamo i kad mislimo da nikog ne ucimo.

Zato mi se cini da ova poslovica nosi veliku odgovornost kada je okrenemo ka deci. Mi smo svi nečija setva, i svi cemo nekoga zasejati, hteli to ili ne. Mladji nas gledaju i pamte vise nego sto mislimo. Bracu, komsijsku decu, jednog dana mozda i sopstvenu. Ono sto im danas pokazemo, oni ce sutra ziveti i prenositi dalje. Zbog toga ne zelim da budem covek koji deci ostavi korov. Radije bih da ostavim makar jedno zdravo seme, neku dobru naviku ili postenu rec, koja ce niknuti i onda kad mene vise ne bude da je zalivam.

Ideja iza sastava: Ugao je vaspitanje i nasledstvo koje ostavljamo mladjima, dobre i lose navike koje prenosimo. Glavna poruka je da svojim primerom sejemo u deci ono sto ce oni sutra ziveti i dalje prenositi, pa nosimo odgovornost i kad mislimo da nikog ne ucimo. Lektira su “Gorski vijenac” i narodna knjizevnost (poslovice), kao slika prenosenja mudrosti i navika sa kolena na koleno.