Ono sto danas posejemo, sutra zanjemo

Trud i strpljenje danas su jedina garancija za sutra

Kad neko prvi put cuje ovu poslovicu, obicno pomisli na nesto kao kazna ili kao pravda. Ja sam najpre pomislio na nesto drugo, na trud. Jer seme ne nikne preko noci. Treba ga zasaditi, zaliti, cuvati od mraza, cekati. I tek posle, ako si sve uradio kako treba, dobijes plod. Meni ta poslovica pre svega govori o radu koji se ne vidi odmah, i o strpljenju koje vecina ljudi nema.

Ovaj nacin razmisljanja me podseti na Desanku Maksimovic i njene stihove o tihoj, upornoj snazi. Kod nje cesto ono najjace nije ono sto vice, nego ono sto strpljivo traje. U pesmi “Strepnja” ima te neke necekljive neznosti koja se ne namece, a opet je najsnaznija. Tako i trud. On retko bude bucan. Najcesce je to neko ko svako vece sedne i uci dok drugi izlaze, neko ko ide na trening i kad pada kisa, neko ko radi posao za koji ga niko ne hvali. Desanka me je naucila da snaga ne mora da bude glasna da bi bila prava. Ono sto se tiho seje, to obicno najbolje rodi.

U tehnickoj skoli ovo osetim bukvalno. Imali smo predmet gde smo cele godine radili jedan projekat, korak po korak. Na pocetku mi se cinilo da ne radimo nista vazno, samo neke sitnice, merenja, crteze, ispravke. Pola odeljenja je to potcenilo i ostavljalo za kasnije. Kad je dosao kraj godine, oni koji su radili od pocetka samo su sklopili sve sto su vec imali. Oni drugi su za nedelju dana pokusali da urade posao od osam meseci, i videlo se. Tada mi je prvi put bilo jasno sta znaci zanjeti ono sto si posejao. Nije bilo srece ni nesrece, bilo je tacno onoliko koliko je ko ulozio.

Naravno, postoji i ona neprijatna strana ove price, a to je da vazi i obrnuto. Ako danas ne posejes nista, sutra nemas sta da zanjes. Lenjost takodje ima svoj plod, samo je taj plod prazno polje. Mnogi moji vrsnjaci zive kao da ce sve nekako doci samo od sebe, kao da postoji neki precac. Ja u to ne verujem vise. Video sam previse puta da se trud isplati, a da se odlaganje uvek naplati. Nije to nikakva mudrost koju sam izmislio, to je obicno iskustvo.

Ono sto me kod ove poslovice najvise drzi jeste osecaj da imam neku kontrolu. Ne mogu da biram sve sto mi se desi, ali mogu da biram sta cu danas da posadim. To je u mojim rukama. I zato mi ova izreka ne deluje kao pretnja nego kao ohrabrenje. Govori mi da sutra nije slucajno, da ga gradim vec sada, ovih dana koje mozda smatram nevaznim. Svaki cas koji odradim posteno je jedno seme. Necu ih sve videti kako niknu, ali verujem da hoce. A i ako neki ne niknu, znacu da nisam stajao skrstenih ruku i cekao da mi neko drugi obradi njivu.

Ideja iza sastava: Ugao je trud i strpljenje koje se isplati, suprotno od lenjosti i precica. Glavna poruka je da je buducnost rezultat onoga sto svaki dan ulazemo, i da nam to daje kontrolu nad sopstvenim zivotom. Lektira je poezija Desanke Maksimovic, tiha i uporna snaga kao slika rada koji se ne vidi odmah.