Covek vredi onoliko koliko je spreman da pomogne drugome

Solidarnost u nevolji: kako se zajednica drzi kad svima dodje tesko

Postoji jedno pitanje koje me dugo muci. Da li je lakse biti dobar kad si i sam u nevolji ili kad ti je dobro? Logicno bi bilo da onaj kome je tesko misli samo na sebe. Ipak, cesto se desava bas suprotno, da se ljudi najvise drze zajedno bas onda kad svima ide lose. Za ovaj sastav sam izabrao taj ugao, solidarnost u nevolji, jer mislim da se tu najbolje vidi koliko jedan covek zaista vredi.

Najjaci primer za to nalazim u “Seobama” Milosa Crnjanskog. Tu su Srbi koji vekovima sele, ratuju za tudje careve, gube kuce, gube decu, ne znaju gde im je dom. Vuk Isakovic vodi svoje ljude kroz blato i zimu, kroz tudje zemlje, a ono sto ih drzi nije neka velika pobeda nego to sto su zajedno. Kad jednom bude najteze, oslanjaju se jedan na drugog. Crnjanski pokazuje narod koji je toliko puta izgubio sve, a ipak nije izgubio onu vezu medju ljudima koja ih cini narodom. Da svako mislio samo na sebe, ne bi prezivelo ni telo ni ime.

Ima u tome neceg sto me dira. Lako je deliti kad ima dovoljno. Ali kad svi gladuju pa neko podeli ono malo hleba, to vise nije obican gest. To je odluka da te tudja nesreca ne ostavlja ravnodusnim ni onda kad i sam jedva dises. Mislim da je bas to ono sto razlikuje coveka od coveka, jer u nevolji svako pokaze pravo lice. Tada se ne moze glumiti.

Mogu i iz svog zivota da navedem nesto slicno, mada mnogo manje. Pre par godina bile su one velike poplave i kod nas u kraju je voda usla u nekoliko kuca. Secam se da su ljudi koji se inace nisu mnogo druzili, neki se i svadjali oko ograde i sitnica, odjednom svi izasli sa lopatama i dzakovima. Moj komsija, koji je i sam imao vode u podrumu, prvo je otisao da pomogne starici preko puta jer je ona bila sama. Tih nekoliko dana niko nije gledao ciji je problem, svi su gurali zajedno. Posle se sve vratilo na staro, opet su se svadjali oko ograde, ali ja te dane ne mogu da zaboravim.

Mozda neko pomisli da je to samo strah, da ljudi pomažu jer i njih moze da snadje isto. Delom je to mozda tacno. Ali ja mislim da je u tom trenutku ipak nesto vise, neki osecaj da pripadas drugima i da ne mozes sam. Covek koji u takvom trenutku okrene ledja, taj je sebe pokazao kao malog, koliko god inace bio jak i sposloovan.

Zato verujem da se vrednost coveka najjasnije ocitava u zajednickoj nevolji. Crnjanskovi seobni narod i moji komsije sa lopatama nisu isto po velicini, ali jesu po sustini. I jedni i drugi su u trenutku kad im je bilo tesko izabrali da misle i na druge. To je za mene mera. Onaj ko se u nevolji seti samo sebe izgubio je nesto vaznije od kuce, izgubio je ono sto ga cini covekom.

Ideja iza sastava: Ugao je solidarnost u zajednickoj nevolji, ideja da se covek najjasnije izmeri kada pomaze drugima iako je i sam u tesko, a ne kad mu je dobro. Poruka je da nas zajednistvo u nesreci cini ljudima i da je okretanje ledja tada gubitak vredniji od materijalnog. Lektira su “Seobe” Milosa Crnjanskog (narod koji opstaje zajedno), a licni primer su komsije koje su za vreme poplave pomagale jedni drugima uprkos svadjama.