Covek vredi onoliko koliko je spreman da pomogne drugome

Mala dobra dela: dobrota koja se ne vidi, ali menja necii dan

Kad ljudi cuju rec “pomoc”, obicno zamisle nesto veliko. Spasavanje iz reke, davanje krvi, neki herojski cin o kome ce drugi pricati. Ja u ovom sastavu hocu da branim nesto drugo, sasvim malo. Mislim da se vrednost coveka mnogo cesce vidi u sitnicama koje niko ne primeti, u jednoj reci, u jednom gestu, nego u velikim delima koja se desavaju jednom u zivotu. Velika prilika za herojstvo mozda nikad ne dodje, a male prilike da budes covek dolaze svaki dan.

Kad o tome razmisljam, setim se poezije Desanke Maksimovic. Njena pesma “Strepnja” i njena cela neznost prema svetu govore o tome kako se brine za drugog, kako se misli na tudju muku. A najjace mi je njeno “Trazim pomilovanje”, gde ona moli za one koje svi osudjuju, za slabe, za one koji su pogresili. Ona ne spasava nikog velikim cinom, ona samo trazi malo razumevanja za ljude koje je lako prezreti. To je za mene takodje pomoc, mozda i teza od one fizicke, jer trazi da budes blag prema onome koga bi najlakse bilo odgurnuti.

Desanka me uci da dobrota nije uvek akcija, nekad je to samo paznja. Primetiti da je nekom tesko. To zvuci jednostavno, ali nije. Ljudi cesto prolaze jedni pored drugih a da uopste ne vide kome je lose. Onaj ko vidi, ko se zaustavi i pita “jel sve u redu”, taj je vec uradio nesto.

Imam primer iz svog razreda. Imali smo druga koji je u prvom srednje dosao iz drugog grada i niko ga nije poznavao. Sedeo je sam, jeo sam, cutao. Jedna devojka iz odeljenja, inace ni najbolja ucenica ni nesto posebno popularna, jednostavno je sela pored njega i pocela da prica s njim o nekoj glupoj seriji. To je sve. Ali taj decko je posle pricao kako mu je to bio prelomni trenutak, da se vise nije osecao kao stranac. Ona verovatno ni ne zna koliko je uradila. Nije to bio nikakav podvig, samo je sela.

Mozda ce neko reci da su to sitnice koje se brzo zaborave. Ja mislim suprotno. Veliki dogadjaji se dese i prodju, a ovih malih ima toliko da od njih bukvalno bude sastavljen necii zivot. Ako svaki dan nekom kazes dobru rec, na kraju si tom coveku pomogao vise nego da si jednom uradio nesto veliko pa se posle ponasao ravnodusno.

Zato za mene covek ne vredi po jednom velikom delu koje mozda nikad nece imati priliku da uradi, nego po tome kako se ponasa u obicnim, dosadnim danima. Da li primeti, da li se zaustavi, da li kaze tu jednu rec. Desankina blagost i ona devojka koja je samo sela pored usamljenog deteta za mene su dokaz da se najvise dobra napravi tiho. I to je dobrota koju svako od nas moze, bez izgovora da nije imao priliku.

Ideja iza sastava: Ugao su mala, svakodnevna dobra dela nasuprot velikim herojskim cinovima, ideja da se vrednost coveka cesce dokazuje u sitnicama i paznji nego u retkim podvizima. Poruka je da dobrota nije samo akcija nego i to da primetis tudju muku i budes blag. Lektira je poezija Desanke Maksimovic (“Strepnja”, “Trazim pomilovanje”), a licni primer je drugarica koja je sela pored novog, usamljenog ucenika.