Covek vredi onoliko koliko je spreman da pomogne drugome

Nesebicnost i zrtva: kada pomoc nesto kosta onoga ko je pruza

Lako je biti dobar kad te to nista ne staje. Pomerim se u autobusu, kazem “izvoli”, svi vide i svi klimnu glavom. Ali mislim da se prava vrednost coveka ne meri tim sitnicama. Ona se vidi onda kada pomoc nesto kosta, kada moras da daš deo sebe, svog vremena, svog mira, ponekad i necega vise. Zato sam za ovaj sastav izabrao da pisem o nesebicnosti koja boli, jer mi se cini da tek tu pocinje pravo coveeenstvo.

Kad razmislim o tome, prvo mi padne na pamet Andricev roman “Na Drini cuprija”. Tu je vezir Mehmed-pasa Sokolovic, covek koji je kao dete odveden iz svog kraja, a kasnije se setio tih ljudi i podigao im most. Mogao je da zaboravi odakle je dosao, imao je moc i bogatstvo, niko ga ne bi osudio. On je ipak dao nesto svoje, sećanje i novac i trud, da bi olaksao zivot ljudima koje vise nikad nece videti. Most je tu vekovima posle njega. To me uci da pomoc ne mora uvek da bude licna i bliska, nekad pomažeš ljudima koje ne poznajes, samo zato sto znas kako je njima tesko.

Ima jos jedan lik koji mi se urezao, hadji u istoj knjizi i svi ti obicni ljudi koji za vreme poplave izlaze iz svojih kuca da pomognu tudjim porodicama, iako i njihovo strada. Niko ih ne tera. Voda nosi i njihovo, a oni se ipak bave tudjom mukom. Mislim da je Andric bas zato toliko opisivao te scene, da nam pokaze kako se u nevolji vidi ko je covek a ko nije. U miru se svi prave dobri.

Ne moram daleko da idem za primerom. Moj deda je pre nekoliko godina dao komsiji, coveku sa kojim se nije ni nesto druzio, prilican novac da plati operaciju, a sam je tada stedeo za krov koji prokisnjava. Krov je i dan danas isti, prokisnjava na istom mestu. Kad sam ga pitao zasto, samo je rekao da krov moze da ceka, a covek nije mogao. To mi je vise objasnilo o vrednosti coveka nego sve sto sam procitao. Zrtva je bila stvarna, ne lepe reci, nego krov koji i dalje pusta vodu.

Naravno, ne mislim da svako mora da daje poslednje sto ima, niti da je dobrota samo u velikim gestovima. Ali postoji razlika izmedju davanja viska i davanja onoga sto ti treba. Onaj koji da kad mu je i samom tesko pokazuje da mu je drugi covek zaista vazan, a ne samo dok je njemu udobno.

Zato verujem da se covek najtacnije izmeri u trenutku kada pomoc znaci odricanje. Tada se vidi da li su nase lepe reci o dobroti samo reci ili iza njih stoji nesto stvarno. Sokolovicev most i dedin prokisli krov za mene su ista stvar, dokaz da je covek vredeo. Voleo bih da jednog dana i ja budem takav, da mogu da dam i kad me boli, jer mislim da se tek tako zaista postaje covek.

Ideja iza sastava: Ugao je nesebicnost koja kosta, ideja da se vrednost coveka vidi tek kada pomoc znaci odricanje i zrtvu, a ne kad je laka i bezbolna. Poruka je da dobrota viska nije ista kao dobrota koja boli. Lektira je “Na Drini cuprija” (Sokolovicev most i scene poplave), a licni primer je deda koji je dao novac komsiji umesto da popravi krov.