Knjige su tihi ucitelji

Citanje kao pribezisste: knjiga koja me je drzala kad je spolja bilo tesko

Necu da lazem, nisam oduvek voleo da citam. U osnovnoj sam citao jer sam morao. Ali bilo je jedno razdoblje, druga godina srednje, kad mi je kod kuce bilo naporno. Roditelji su se cesto svadjali, ja sam se osecao kao da nemam svoj ugao u stanu. I tada sam, slucajno, poceo da citam uvece, posle svega. Ne zato sto je trebalo za skolu, nego zato sto mi je to bio jedini nacin da izadjem iz sobe a da je ne napustim. Tako sam shvatio da je knjiga moze biti i pribezisste, i da te bas tu, u tom skloniste, nesto i nauci.

Prva knjiga koja mi je to bila jeste “Hajduk Stanko” Janka Veselinovica. Smesno mozda zvuci, jer to je knjiga puna boja, juriva, hajduka. Ali meni je upravo to trebalo. Dok je oko mene bilo nervoze, ja sam bio negde u sumi sa Stankom, gde su stvari jasne, gde se zna ko brani svoje, ko izdaje, ko placa. U mom zivotu nista nije bilo tako jasno. Knjiga mi je dala red kad ga kod mene nije bilo. A onda, kad bih sklopio korice, primetio sam da sam mirniji. Nista se nije promenilo u stanu, ali ja jesam, makar za tu vece.

Kasnije sam otkrio poeziju Branka Radicevica, i to je bila druga vrsta utehe. Branko pise o mladosti, o radosti, ali i o tome kako ona prolazi. Kad sam citao “Kad mlidijah umreti”, nije me to rastuzilo, koliko god cudno zvucalo. Naprotiv, osetio sam da nisam jedini koji je ikad bio tuzan i mlad u isto vreme. Neko ko je davno umro napisao je tacno ono sto sam osecao, a nismo se nikad sreli. To je cudo, ako bolje razmislis. Pesma je bila tu kao neki stariji drug koji ti kaze, znam, i ja sam to prosao, izdrzaces.

Ono sto sam naucio iz tog razdoblja jeste da pribezisste nije bekstvo. Mnogi misle da onaj ko cita bezi od stvarnosti. Ja mislim suprotno. Knjiga me nije sklanjala od problema, ona mi je davala snagu da im se sutradan vratim. Ujutru bih bio spreman da budem normalan, da idem u skolu, da se ne raspadnem. Stanko i Branko nisu resili moje porodicne probleme, naravno da nisu. Ali su me drzali dok nisu prosli.

Sad kad je kod kuce mirnije, i dalje citam uvece. Navika je ostala, ali sad je drugacija. Vise mi nije sklonista nego druzenje. I zato verujem da su knjige tihi ucitelji na jedan poseban nacin, one te uce kad ti je najteze, a da te ne pitaju nista. Ne traze da im se ispovedis. Samo budu tu, otvorene, i cekaju da udjes. A izlazis iz njih malo jaci nego sto si usao. To nijedan glasan ucitelj ne bi umeo, jer prava uteha mora da bude tiha.

Ideja iza sastava: Ugao je citanje kao pribezisste, knjiga kao sklonista u teskom porodicnom razdoblju koja daje snagu, a ne bekstvo. Glavna poruka je da nas knjiga uci da izdrzimo i da se vratimo stvarnosti jaci, i da prava uteha dolazi tiho. Lektira: “Hajduk Stanko” i poezija Branka Radicevica.