Putuje se da bi se covek kuci vratio

Putovanje kroz knjige i mastu: najdalji put koji uvek vodi nazad sebi

Ne mora covek ni da makne iz sobe da bi putovao. Ja sam najdalja putovanja prosao dok sam citao. Otvoris knjigu i odjednom si u drugom veku, u drugom gradu, medju ljudima koje nikada neces sresti. A onda zatvoris knjigu i vratis se kuci, samo sto vec nisi sasvim isti. Mislim da i to putovanje vazi za ovu temu, mozda cak i najvise.

Kada citam, ja zaista odem. U “Seobama” Milosa Crnjanskog cela jedna porodica, Isakovicevi, stalno se seli, trazi neku bolju zemlju, neku Rusiju koja ce biti pravi dom. Vuk Isakovic ratuje daleko, sanja o povratku, sanja o miru. Ali ono sto me najvise pogodilo jeste da oni nikada ne stignu kuci u pravom smislu. Stalno putuju, stalno traze, a dom im izmice. Citajuci to, i sam sam osetio tu ceznju, taj nemir. I onda sam, kada sam sklonio knjigu, pogledao svoju sobu i bio srecan sto ja imam gde da se vratim. Knjiga me je odvela daleko da bih bolje video svoje.

Tako je i sa poezijom Vladislava Petkovica Disa. Njegova pesma “Mozda spava” vodi me u neki san, u svet koji ne postoji, u secanje na nesto sto mozda nikada nije ni bilo. To je putovanje u sopstvenu dusu, najcudnije od svih. Dis ne ide nigde nogama, ali putuje dublje nego iko. I uvek se taj put zavrsava povratkom u tugu, u sebe, u ono sto je njegovo i samo njegovo. Kod njega sam naucio da postoje putovanja koja se dese unutra, a da su jednako stvarna kao i ona po mapi.

Imam i licno iskustvo sa ovim. Bilo je jedno leto kada nismo isli nigde, nije bilo para za more. Bio sam ljut, mislio sam da sam propustio sve. A onda sam to leto procitao vise knjiga nego ikad. Bio sam i na moru, i u ratu, i u tudjim gradovima, sve preko stranica. Na kraju tog leta nisam se osecao kao da sam nigde bio. Naprotiv, kao da sam svuda bio, pa se vratio kuci pun necega novog. Tada sam shvatio da masta moze da te odvede dalje od svakog autobusa.

Zanimljivo je to da se covek iz knjige uvek vrati. Mozes da citas o najlepsim mestima, ali kada zatvoris korice, ti si opet u svojoj sobi, sa svojim mislima. I bas to vracanje daje smisao citanju. Ne citas da bi pobegao zauvek, citas da bi se vratio bogatiji. Svaka dobra knjiga je kao kratko putovanje sa sigurnom kartom za povratak.

Zato mislim da ova tema ne govori samo o vozovima i koferima. Govori o tome da covek ide nekuda, bilo telom bilo mislju, ali da uvek nosi u sebi tacku kojoj se vraca. Za nekog je to rodna kuca, za mene je to cesto bila i moja soba sa knjigama. Putuje se da bi se covek kuci vratio, a ja sam najlepse putovao a da se nisam ni pomerio.

Ideja iza sastava: Ugao je putovanje kroz knjige, mastu i unutrasnji svet, gde se covek “kreće” citajuci i sanjajuci, ali se uvek vraca sebi. Glavna poruka je da i unutrasnja, zamisljena putovanja imaju isti smisao kao i fizicka, jer nas obogate i vrate kuci promenjene. Lektira: “Seobe” Milosa Crnjanskog i poezija Vladislava Petkovica Disa (“Mozda spava”).