Putuje se da bi se covek kuci vratio

Putovanje kao odrastanje: covek mora da ode da bi shvatio sta je njegovo

Kada sam bio mali, mislio sam da je najveca srecu otici sto dalje od kuce. Cinilo mi se da je sve zanimljivo negde drugde, samo ne tu gde sam ja. Tek sada, kada sam u cetvrtom razredu i kada uskoro idem dalje, shvatam da covek zapravo ceo zivot kruzi oko jednog mesta. Ode, vrati se, pa opet ode. I svaki put se vraca malo drugaciji.

Putovanje nije samo prelazak iz jednog grada u drugi. To je nacin da covek odraste. Dok si kod kuce, sve ti neko sredi, majka skuva rucak, otac kaze sta da radis. Cim odes, moras sam. Tu pocinje pravo sazrevanje. Ali ono sto je cudno jeste da, dok putujes, najvise mislis upravo na ono mesto od koga si pobegao. Tek iz daljine vidis koliko ti znaci. Mislim da se zato i kaze da se putuje da bi se covek kuci vratio. Ne vracas se istom kucom, vracas se sebi.

Najvise me na ovu temu podseca “Hajduk Stanko” Janka Veselinovica. Stanko nije nikakav svetski putnik, ali njegov put kroz sumu, kroz hajducku druzinu, kroz borbu, to je takodje putovanje. On odlazi iz mirnog seoskog zivota i ulazi u opasnost. Menja se, postaje covek koji zna sta brani. A brani upravo svoju zemlju, svoj dom, svoje ljude. Da nije otisao, nikada ne bi shvatio koliko mu je vredno ono sto je ostavio. Njegovo putovanje ima smisla samo zato sto na kraju stoji nesto cemu se vraca.

Slicno je i u narodnoj knjizevnosti, u pesmama o momcima koji odlaze u vojsku ili u svet. Uvek se u tim pesmama oseca tuga za domom, za majkom, za devojkom. Niko ne peva o tome kako je lepo otici i nikada se ne vratiti. Naprotiv, ceo smisao odlaska je u tome da se covek jednog dana vrati, da donese ono sto je nuacio i da to podeli sa svojima. Narod je odavno znao ono do cega ja tek sada dolazim.

Imam i svoj mali primer. Prosle godine sam isao na ekskurziju, prvi put sam bio nedelju dana bez roditelja. U pocetku sam bio presrecan, niko mi nista nije govorio. Ali vec treceg dana poceo sam da mislim na svoju sobu, na obican rucak za kuhinjskim stolom, cak i na svadje sa sestrom. Kada sam se vratio, zagrlio sam majku jace nego ikad. Tada sam prvi put razumeo da covek mora malo da ode da bi video sta ima.

Mislim da je to prava poruka ove teme. Ne treba se plasiti odlaska, jer covek mora da ode da bi sazreo. Ali ne treba ni zaboraviti odakle je krenuo. Svako putovanje, ako nesto vredi, vodi te nazad, samo sto se vracas mudriji nego sto si otisao. Ja se nadam da cu i ja, kada jednom odem, znati da se vratim, makar srcem.

Ideja iza sastava: Ugao je putovanje kao odrastanje i sazrevanje, gde fizicki odlazak sluzi da covek spozna vrednost doma i samog sebe. Glavna poruka je da odlazak nije bekstvo nego put ka zrelosti, a povratak je trenutak kada shvatamo sta nam zaista pripada. Lektira: “Hajduk Stanko” i narodna lirika o odlasku.