Rec moze da rani dublje od maca

Ako rec moze da rani, onda moze i da leci: druga strana iste sile

Tacno je da rec rani dublje od maca. Ali ja bih hteo da krenem malo drugacije. Ako jedna rec ima toliku moc da slomi coveka, onda ista ta rec mora imati moc i da ga podigne. Snaga je ista, samo se koristi na dva nacina. Iste usne koje mogu da unesrece nekoga mogu i da ga spasu. Mene zanima upravo to, kako jedna lepa rec u pravom trenutku moze da zaleci ranu koju je naneo zivot.

Razmisljao sam zasto rec ima toliku moc u oba pravca. Mislim da je zato sto covek nije samo telo, nego pre svega ono sto misli o sebi. Kad ti neko kaze da nista ne vredis, on ti ruzi tu sliku iznutra, i tu boli. Ali kad ti neko u najtezem trenutku kaze “izdrzaces ti ovo, znam te”, on ti vraca veru u sebe. Lekar previje telo, a topla rec previje ono sto se ne vidi. Zato dobra rec nije sitnica, ona ume da bude lek.

To mi pada na pamet kad citam poeziju Desanke Maksimovic. Njena pesma “Strepnja” i druge pune su neke neznosti, ona recima miluje a ne udara. A u “Krvavoj bajci” jednom recju cuva uspomenu na decu iz Kragujevca, i ta rec ne ubija nego spasava od zaborava. To pokazuje da pesnik recju moze da brani ono sto je najlepse, da od tudje smrti napravi nesto sto traje i greje. Desanka nije imala mac, imala je samo reci, a njima je ucinila vise nego mnoga vojska.

I u “Dervisu i smrti” Mese Selimovica vidi se ta dvostruka moc reci. Tamo jedna prijava, jedna izgovorena rec, salje coveka u smrt, ali Ahmed Nurudin ceo svoj zivot pretace u reci, u svoju ispovest, i time pokusava da nadje smisao i mir. Selimovic stalno vraca na pitanje sta rec moze, koliko ona stvara a koliko razara. Ista alatka, dva ostra kraja.

Iz svog zivota se setim bake. Kad mi je bilo najteze pred kraj osnovne, kad mi nista nije islo i mislio sam da sam glup, ona mi je samo rekla da svako ima svoje vreme i da ja jos nisam procvetao. To je sve. Ali to mi je ostalo i kad bi mi bilo tesko, vratio bih se na te njene reci. Toliko godina su prosle, a one i dalje rade svoj posao, samo sto leci.

Zato mislim da poslovica o reci koja rani dublje od maca nije cela prica. Jeste, rec moze da rani strasno, ali ja je radije gledam kao opomenu nego kao presudu. Ako vec nosimo u sebi to oruzje koje rani dublje od maca, onda imamo i moc da njime nekoga izlecimo. Na nama je samo koju cemo rec izabrati.

Ideja iza sastava: Ugao je obrtanje teze, ako rec moze da rani isto tako moze i da leci, jer je u pitanju ista sila uperena na dva nacina. Glavna poruka je da je izbor reci u nasim rukama i da lepa rec u pravom trenutku moze biti lek za ranu koju zivot nanese. Lektira je poezija Desanke Maksimovic (“Strepnja”, “Krvava bajka”) i “Dervis i smrt” Mese Selimovica.