Nada je poslednja koja umire

Nada koja se nosi sa sobom kao prtljag

Većina ljudi nadu zamišlja kao nešto što stoji na kraju puta, kao svetlo na kraju tunela. Meni je bliža jedna druga slika. Nada je nešto što čovek nosi sa sobom dok hoda, kao zavežljaj na leđima, i baš zato što je nosi može da krene dalje i kada ne zna kuda ide. Bez nje bi seo kraj puta i ostao tu. Sa njom ide, makar i u nepoznato.

Najjasnije mi to dođe kada se setim Crnjanskog i njegovih “Seoba”. Vuk Isakovič i njegov narod stalno se sele, prelaze reke, idu za nekom boljom zemljom koju im neko obeća. Skoro ništa od toga im se ne ostvari kako su zamišljali. A ipak idu. Ta čuvena rečenica da postoji seoba i da smrti nema baš to govori, da ih nešto vuče napred i kada je svaki konkretan razlog za nadu propao. Njihova nada nije pametna ni proračunata. Ona je tvrdoglava, i samo zato narod opstaje i ne nestane na tom putu.

Mislim da je ta vrsta nade najjača jer se ne oslanja na dokaze. Lako je nadati se kada sve ide dobro i kada vidiš da će uspeti. Pravo se vidi kada nemaš nijedan razlog, a opet u sebi osećaš da ne smeš da odustaneš. Ljudi koji su preživeli najteže stvari obično nisu imali nikakvu garanciju da će biti bolje. Prosto su odlučili da nastave, pa se posle ispostavilo da je vredelo.

Razmišljam o tome i kada čitam Šantićevu pesmu “Ostajte ovde”. On moli ljude da ne odlaze, da ostanu na svome, jer veruje da i na toj tvrdoj, siromašnoj zemlji ima budućnosti ako se istraje. To je nada okrenuta korenu, a ne bekstvu. Nije svaka nada u tome da odeš negde drugo, ponekad je hrabrije nadati se baš tu gde jesi i izdržati.

Imam i svoj mali primer, ništa veliko. Kada se završava škola, čovek ne zna šta ga čeka, hoće li upisati to što želi, hoće li naći posao. Ima dana kada mi se učini da ne vredi ni pokušavati. Ali onda krenem dalje, prijavim ispit, pošaljem prijavu, jer me nešto u meni gura da probam. To guranje je upravo nada, ta tiha tvrdoglavost koja ne dozvoljava da staneš.

Zato mislim da je izreka tačna baš zbog toga. Nada poslednja umire jer je ona to što nas drži u pokretu, a dok se čovek kreće, on još nije izgubio. Ne moramo znati kako će se sve završiti. Dovoljno je da ne sednemo kraj puta. Dok god nosimo taj zavežljaj na leđima i pravimo sledeći korak, nada je živa, a sa njom i mi.

Ideja iza sastava: Ugao je nada kao tvrdoglava snaga koja nosi čoveka napred i bez ikakve garancije, slika nade kao prtljaga na putu. Razlikuje se od prvog (nada kao odbrana od očaja, Gorski vijenac) i drugog (gubitak nade, Dis). Povezano sa “Seobama” Crnjanskog i Šantićevom pesmom “Ostajte ovde”. Poruka je da je nada živa dok se krećemo i pravimo sledeći korak.