Nada je poslednja koja umire

Šta se dešava kada nada ipak umre

Skoro svi govore o nadi kao o nečemu lepom i spasonosnom. I jeste takva. Ali mene je oduvek više pogađalo ono drugo, pitanje šta biva sa čovekom kada i ta poslednja nada u njemu umre. Jer ako je nada poslednja koja umire, onda njen gubitak znači potpuni kraj, mrak iz kog se teško izlazi.

U poeziji Vladislava Petkovića Disa oseća se baš to gašenje. Njegove pesme su pune tmine, sumnje i osećaja da nema spasa. U “Tamnici” on govori o životu kao o nečemu mračnom u šta smo bačeni bez svoje volje. Kod njega kao da je nada već skoro ugašena, i upravo zato te pesme tako teško padnu. One nam pokazuju koliko je čoveku bez nade teško, i koliko ona zapravo vredi tek kada je nestane.

Mislim da pravu vrednost nade i ne shvatimo dok je imamo. Kao i sa zdravljem, ne primećujemo je dok je tu. Tek kada nas obuzme beznađe, kada nam se učini da nema svrhe, vidimo šta smo izgubili. Zato te trenutke beznađa, koliko god bili teški, treba razumeti, a ne osuđivati ljude koji u njih upadnu. Svako od nas može da klone kada ga život previše pritisne.

Ali ima i nada nešto čudno i jako. Ona ume da se vrati i kada pomislimo da je sasvim umrla. Čuo sam priče o ljudima koji su bili na ivici da odustanu od svega, pa im se onda otvori neka mala svetlost, neki čovek im pruži ruku ili se nešto neočekivano desi, i oni ponovo počnu da se nadaju. To mi govori da nada možda nikada do kraja i ne umre, nego samo zaspi i čeka iskru da se ponovo razgori.

Iz toga vučem jednu pouku za sebe. Kada vidim nekoga ko je klonuo i izgubio veru u sve, ne treba da ga ostavim. Često je dovoljna jedna lepa reč, jedan razgovor, da se u čoveku ponovo upali nada. Mi ljudi smo jedni drugima ta iskra. Možda je to i tajna te izreke, da nada poslednja umire baš zato što je drugi u nama održavaju kada je sami više ne vidimo.

Zato bih rekao da nas ova tema uči dvema stvarima. Prvo, da čuvamo nadu u sebi jer je ona naša poslednja snaga. I drugo, da je pomažemo drugima kada vidimo da im se gasi. Jer dok ima ljudi koji jedni druge bodre, dotle nada nikada neće sasvim umreti.

Ideja iza sastava: Ovaj sastav prilazi temi sa naličja, kroz beznađe i gubitak nade, pa tek odatle pokazuje njenu vrednost. Druga važna ideja je da nadu često održavaju drugi ljudi u nama. Poruka je da treba čuvati svoju nadu i paliti je drugima. Glavna lektira je tamna poezija Disa, što ga jasno razdvaja od prvog, svetlijeg sastava.