Najveća bogatstva ne mogu se kupiti

Ono što naslediš i ono što ostaviš

Kada se priča o bogatstvu, obično se misli na ono što čovek stekne za svog života. Ja sam u poslednje vreme počeo da razmišljam malo drugačije. Ima jedno bogatstvo koje nismo zaradili mi, nego nam je ostavljeno, i koje ćemo i mi jednog dana ostaviti nekom drugom. To je sve ono što se prenosi sa kolena na koleno, a ne može se kupiti ni u jednoj radnji.

Najpre tu mislim na znanje i na ono što su nas ljudi pre nas naučili. Niko se ne rodi sa pameću u glavi. Sve što znam, neko me je strpljivo učio, roditelji, nastavnici, deda koji mi je pokazao kako se nešto popravlja rukama. To znanje je neko skupljao ceo život, pa ga prosto poklonio meni. Tako se gradi gomila koja raste vekovima, a nikom ne stoji na računu. Para tu ne pomaže, jer možeš platiti diplomu, ali ne možeš platiti da stvarno razumeš svet oko sebe.

Dok smo na času čitali “Na Drini ćupriju”, baš me je to pogodilo. Most na Drini niko od onih koji ga svakodnevno prelaze nije sagradio. Sagrađen je davno, a oni ga samo dobiju na poklon od prošlih naraštaja. Ljudi se na njemu rađaju, žene, svađaju, pa umiru, a most ostaje i dočekuje nove. On je bogatstvo cele kasabe, a nije ničija lična svojina. Andrić tu lepo pokazuje kako neke stvari nadžive pojedinca i kako vrede upravo zato što pripadaju svima i traju duže od jednog života.

Tu je i nešto što je teže opisati, a to je osećaj da negde pripadaš. Da imaš svoj kraj, svoj jezik, pesme koje su pevali tvoji stari. Setim se kako mi je baba pevala stare pesme dok sam bio mali, i ja ih i sad znam napamet, iako ih nigde nisam učio. To se ne kupuje. Bogataš koji nema korene siromašniji je od najobičnijeg čoveka koji zna odakle je potekao.

Naravno, sve to traži i da se čuva. Nasledstvo se može i proćerdati. Ako mlad čovek prezre ono što su mu ostavili i juri samo za novim i sjajnim, lako izgubi most pod nogama. Zato mislim da prema tom nevidljivom bogatstvu treba imati neku odgovornost, da ga ne potrošiš nego predaš dalje, bolje nego što si ga primio.

Na kraju, čini mi se da je čovek najbogatiji kada shvati da nije sam i da nije počeo ni od čega. Iza nas stoji dugačak red ljudi koji su nam nešto ostavili, a ispred nas stoje oni kojima ćemo mi ostaviti. Novac se potroši i zaboravi. A ono što predamo dalje, znanje, jezik i pošten primer, to ostaje da živi i kada nas više ne bude. To je za mene najveće bogatstvo, baš zato što ne pripada samo meni.

Ideja iza sastava: Ugao je bogatstvo koje se nasleđuje i ostavlja drugima, znanje, pripadnost i kulturno nasleđe, za razliku od prvog (nematerijalna bogatstva) i drugog (pohlepa razara vrednost). Glavna poruka je da je čovek najbogatiji kada zna odakle je potekao i kada to preda dalje. Povezano sa “Na Drini ćuprijom” kao slikom dobra koje nadživljava pojedinca i traje za sve.