Mladost je kratka, ali traje ceo život u sećanju

Mladost kao vreme prvih velikih pitanja i snova

Kad ljudi pričaju o mladosti, najčešće je vide kao vreme zabave i bezbrižnosti. Meni se čini da to nije cela istina. Mladost jeste vesela, ali je i vreme kada prvi put počnemo ozbiljno da se pitamo ko smo i šta hoćemo od života. Ta pitanja se rode dok smo mladi, a odgovore tražimo ceo život. Možda zato mladost i ostane u nama, jer u njoj počne sve ono što ćemo kasnije postati.

Mlad čovek prvi put oseti da je svet veliki i da u njemu mora da nađe svoje mesto. Sve mu izgleda moguće, sanjari o tome šta će biti, zaljubljuje se, razočara, pa opet sanja. Setim se poezije Jovana Dučića. On piše tako mirno i otmeno, kao zreo čovek, ali se vidi da nosi u sebi sve one mladalačke snove o lepoti, o ljubavi, o sreći. Te slike nisu nastale u starosti. Rodile su se u mladosti, kad je prvi put osetio te stvari, pa ih je nosio decenijama i tek kasnije pretočio u stihove. To mi govori da mlad čovek skuplja osećanja kao neko blago koje će mu trajati ceo život.

Ali ti snovi imaju i svoju cenu. Dok smo mladi, često verujemo u stvari koje se kasnije ne ostvare. To boli, i to je deo odrastanja. Ipak, mislim da je bolje sanjati i razočarati se nego nikad ne poželeti ništa veliko. Onaj ko u mladosti nije sanjao, nema čemu kasnije ni da se vraća. Razočaranje prođe, a hrabrost da se nešto poželi ostane u nama kao trag.

Vidim to i na sebi. U poslednje vreme stalno razmišljam šta ću posle škole, kuda ću, da li ću uspeti u onome što volim. Ta pitanja me ponekad muče, naročito uveče kad ne mogu da zaspim. Pre par godina o tome nisam ni razmišljao. Sada znam da su baš ova pitanja deo onoga što me čini odraslijim. I slutim da ću se jednog dana sećati ovih noći kao vremena kad sam prvi put počeo da gradim sebe, iako mi je tada bilo teško.

Zato mislim da mladost ostaje u nama ne samo zbog lepih trenutaka, nego zbog prvih snova i pitanja koja su se u njoj rodila. U mladosti se postave temelji svega, pa makar mi to tada i ne primećivali. Dučić je svoju mladost pretočio u stihove, a mi je nosimo na svoj način, kao početak puta koji i dalje traje. Možda je baš to razlog što je nikad sasvim ne zaboravimo.

Ideja iza sastava: Treći sastav posmatra mladost kao vreme prvih ozbiljnih pitanja, snova i razočaranja iz kojih se rađa identitet, a ne kao prošlost koju oplakujemo (sastav 1) niti kao izvor hrabrosti (sastav 2). Lektira je poezija Jovana Dučića, koja se ne ponavlja sa Brankom Radičevićem, Koštanom i Desankom. Poruka je da u mladosti počinje gradnja onoga što ćemo postati, pa zato ona traje u nama.