Mladost je kratka, ali traje ceo život u sećanju

Kada čovek čuje reč mladost, najpre pomisli na nešto što brzo prođe. I stvarno je tako. Dok smo u njoj, čini nam se da će trajati večno, a onda se jednog dana okrenemo i vidimo da je nema. Ali ono što ostaje, to su slike u glavi, i mirisi, i ljudi, i te slike nas prate dokle god smo živi.

Mladost je kratka zato što je vreme prema njoj nemilosrdno. Sećam se kako mi je deda jednom pričao o svom selu, o tome kako su trčali bosi po njivi i kupali se u reci dok ih baba ne pozove kući. Pričao je to sa osamdeset godina, a oči su mu sijale kao da se to desilo juče. Tada sam shvatio da on više nije onaj dečak, ali da taj dečak živi negde u njemu i da nikada nije otišao. Telo ostari, mladost ostane.

U književnosti ima mnogo primera koji govore baš o ovome. Branko Radičević je u “Đačkom rastanku” opisao kako se mladi ljudi rastaju nakon školovanja, i koliko ih boli što odlaze iz Karlovaca i od onih sa kojima su delili sve. On je znao da je to vreme posebno i da se neće vratiti. Pisao je o tome upravo zato da ga sačuva, da ga zaustavi makar u pesmi. I uspeo je, jer eto i danas čitamo o toj njegovoj mladosti, iako je on davno umro mlad.

Ima i tužna strana ove teme. Nije svaka mladost srećna. U “Koštani” Bore Stankovića vidimo Mitkea, čoveka koji oplakuje svoju prošlu mladost i pita gde su mu te godine otišle. Njega muči to što je sve protraćio i što se ništa ne vraća. To je za mene najjača poruka, da treba živeti dok smo mladi, da kasnije ne bismo žalili kao Mitke. Sećanje ume da bude lepo, ali ume i da peče ako u njemu nema ničeg dobrog.

Ja sam tek u četvrtom razredu i još uvek sam u toj mladosti o kojoj pišem. Možda zato sve ovo zvuči čudno, da pišem o nečemu u čemu se nalazim. Ali već sada osećam kako neke stvari prolaze. Drugovi iz osnovne škole su se razišli, neki idu u drugu školu, neke skoro i ne viđam. I shvatam da ću se za par godina ovih dana sećati kao nečeg lepog, iako mi je ponekad sada teško zbog testova i ocena.

Zato mislim da mladost i jeste kratka, ali da nas obeleži za ceo život. Ono što sada doživimo, ostaje u nama kao temelj. Sećanja na mladost su jedino bogatstvo koje nam niko ne može oduzeti, i koje sa godinama postaje sve dragocenije. Treba ga zato puniti dobrim stvarima, dok još imamo vremena.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz suprotnost kratkog trajanja i dugog sećanja. Glavna poruka je da mladost prolazi brzo, ali ostaje u nama, pa je treba ispuniti dobrim doživljajima. Lično iskustvo (deda, razilaženje drugova) povezano je sa Brankom Radičevićem i Mitkeom iz “Koštane”.