Dom nije mesto, već osećaj

Dom kao ognjište koje branimo i prenosimo dalje

Ima jedna stvar koju često zaboravimo kad pričamo o domu. Mislimo da je dom nešto što nam je dato, mesto u koje se vraćamo i u kome nas neko čeka. A meni se čini da je dom isto toliko i nešto što sami pravimo i čuvamo, skoro kao obaveza. Dom nije samo osećaj koji primamo, nego i osećaj koji dajemo drugima.

Najviše sam o tome razmišljao čitajući “Gorski vijenac”. Tamo se reč ognjište ponavlja stalno, i nije to za njih bila samo vatra u kući. Ognjište je bilo ono za šta se gine, ono što se ne sme izdati. Vladika Danilo i Crnogorci ne brane zidove i kamen, brane jedan osećaj pripadanja, veru i običaje predaka koji ih čine onim što jesu. Kad Njegoš piše o tome, vidi se da je dom za njih nešto sveto, nešto što se nasleđuje i predaje dalje. To me je nateralo da pomislim kako dom nije nešto što samo uživamo, nego nešto što nosimo kao zavet, kao dužnost prema onima pre nas i posle nas.

Zato verujem da se dom najjasnije vidi u sitnicama koje neko radi za druge. Moja mama ustaje pre svih i sprema doručak iako se niko ne budi da joj zahvali. To njeno ustajanje, taj miris kafe i to što su vrata uvek otključana za nas, to je ono što našu kuću čini domom. Dom se ne dobija gotov, on se pravi svaki dan ispočetka, kroz brigu koju neko uloži a da je ni ne pominje. Da nema tog truda, ostala bi samo kuća.

I onda shvatim da ćemo jednog dana mi biti ti koji prave dom za nekog drugog. Moj deda je celog života govorio kako se kuća drži dok se u njoj poštuje neki red i dok ima ko da pripali vatru. Tada mi je to zvučalo staromodno. Sada mislim da je bio u pravu. Dom traje samo ako ima ko da ga održava, ko da ga puni navikama i toplinom. Kad njega nestane, kao da se i osećaj doma malo ugasi, sve dok ga neko mlađi ponovo ne zapali.

Zbog svega ovoga mislim da je dom mnogo više od mesta, ali i više od osećaja koji samo primamo. On je osećaj koji se gradi i brani, koji se predaje sa kolena na koleno kao ognjište iz “Gorskog vijenca”. Mi nismo samo gosti u svom domu, mi smo i njegovi čuvari. I možda je baš to ono najlepše, što ćemo jednog dana nekom drugom biti dom, kao što su nama bili oni pre nas.

Ideja iza sastava: Treći sastav uzima ugao odgovornosti i predaje: dom nije samo osećaj koji primamo, nego i osećaj koji svesno gradimo, branimo i prenosimo dalje, kao zavet. Centralna lektira je “Gorski vijenac” sa motivom ognjišta, što se ne preklapa sa “Seobama” i Šantićem iz prva dva sastava. Poruka je da smo čuvari doma i da ćemo jednog dana sami nekom postati dom.