Dom nije mesto, već osećaj

Dom koji nosimo u sebi kad ga izgubimo

Lako je reći da je dom osećaj dok god imaš krov nad glavom i porodicu na okupu. Ali pravo značenje te rečenice najbolje razumeju oni koji su dom izgubili. Izbeglice, ljudi koji su morali da odu, oni znaju da kuća može da ostane iza tebe, a da dom i dalje boli negde u grudima. To mi govori da dom zaista nije mesto, jer ono što ostaje kad mesta nestane mora biti nešto drugo, neki osećaj koji se ne pakuje u kofere.

Mislim da je dom mešavina sećanja, navika i ljudi koji su nas oblikovali. To je miris koji te vrati u detinjstvo, pesma koju je pevala majka, način na koji se za stolom šalimo samo mi. Te stvari ne zavise od adrese. Možeš ih izgubiti samo ako izgubiš ljude i sećanja, a ne ako promeniš grad. Zato čovek koji je daleko od rodnog kraja često kaže da mu nešto fali, iako ima sve. Fali mu taj osećaj, a ne kvadrati.

U našoj poeziji ta čežnja za domom peva se na mnogo mesta. Setim se Šantićeve pesme “Ostajte ovde”, u kojoj on moli svoje ljude da ne napuštaju rodnu grudu, jer zna da tuđina, ma koliko bila bogata, nikada neće biti dom. “I ko zna kad će zora doći” zvuči mi kao strah da se onaj topli osećaj pripadanja, kad se jednom napusti, teško vraća. Šantić tu ne brani samo zemlju kao mesto, nego brani dom kao osećaj koji je upleten u jezik, u običaje, u ljude. Bez toga, čovek u tuđini ostaje stranac i sam sebi.

I u svojoj porodici sam to osetio preko priča. Moji preci su se nekada doselili iz drugog kraja, i baka je celog života pričala o mestu iz kog su otišli kao da je juče bilo. Iako tamo nikada nije imala ništa materijalno, taj kraj joj je ostao dom u srcu. Nije tugovala za kućom, tugovala je za osećajem, za ljudima i danima koji se nisu mogli preneti. Slušajući je, shvatio sam da dom putuje sa čovekom čak i kad on to ne želi, jer ga nosi u sebi.

Zato verujem da je dom najbolji dokaz koliko smo ljudi bića osećaja, a ne stvari. Mogu nam uzeti kuću, ali ne i ono što je u njoj rođeno između nas. Dom je tamo gde nas neko voli i gde se osećamo svoji, pa makar to bilo samo u sećanju. I dok god to nosimo, nikad nismo sasvim bez doma. Možda nas baš ta misao i čuva kad nam je najteže.

Ideja iza sastava: Drugi sastav temu posmatra iz ugla gubitka: dom se najjasnije vidi kad ga nema (izbeglištvo, iseljavanje, čežnja predaka). Glavna poruka je da je dom sećanje, navika i ljudi koje nosimo u sebi, pa nas ne napušta ni kad izgubimo mesto. Šantićevo “Ostajte ovde” i porodična priča o doseljenoj baki nose drugačiji ugao od prvog sastava.