Dom nije mesto, već osećaj

Kad neko upita gde mi je dom, normalno je da kažem adresu, grad, kuću u kojoj živim. Ali što više razmišljam, sve sam sigurniji da dom zapravo nije zid i krov. Mogu da promenim stan, da se preselim u drugi grad, a da i dalje nosim svoj dom sa sobom. Dom je pre osećaj nego mesto, osećaj da pripadaš, da si svoj na svome, da te neko čeka.

Mesto bez ljudi je samo prostor. Kuća u kojoj nema topline, u kojoj se niko ne raduje tvom povratku, nije dom nego puko sklonište od kiše. S druge strane, i tuđa kuhinja zna da bude dom za jedno veče, ako te u njoj dočekaju ljudi koji te vole. Zato verujem da dom prave ljudi i ono što među njima postoji, a ne kvadratura i nameštaj. Zidovi samo čuvaju to osećanje, ali ga ne stvaraju.

Najjače sam to razumeo čitajući Crnjanskog. U “Seobama” Srbi stalno traže neku svoju zemlju, neki mir, sele se za boljim životom, a nigde se ne smiruju. Vuk Isakovič luta i ratuje tuđe ratove, a u sebi nosi čežnju za nečim svojim, za domom koji više nije mesto nego san. Cela ta knjiga je o ljudima koji nemaju kuću u koju pripadaju, pa im dom postaje neka unutrašnja potreba, neki osećaj koji ne mogu da utole selidbom. To me je naučilo da dom, kad ga jednom izgubiš kao mesto, ostaje da te boli kao osećaj.

Imao sam i svoje malo iskustvo sa tim. Kad smo se selili iz starog stana, mislio sam da ću se brzo navići na novi. Ali nedeljama mi je nedostajalo nešto što nisam umeo da imenujem. Nije to bio sam stan, bio je osećaj koji sam u njemu imao, mesto gde sam znao svaki ugao, gde smo se okupljali za stolom. Tek kad smo i u novom stanu počeli da stvaramo te iste navike, kad se napunio glasovima i mirisom ručka, počeo sam da ga osećam kao dom. Shvatio sam da dom moraš da izgradiš iznova, a ne da ga samo preneseš.

Zato kad sada pomislim na reč dom, ne vidim prvo kuću, nego ljude i osećaj sigurnosti koji uz njih imam. Dom je tamo gde mogu da budem ono što jesam, gde me primaju i kad nisam najbolji. To ne staje ni u jednu adresu. Mesta se menjaju, a taj osećaj, ako ga imaš, ide sa tobom. Možda je baš to najlepše u svemu, što dom nije nešto što imaš na jednom mestu, nego nešto što nosiš sa sobom dokle god imaš svoje ljude.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz tezu da dom stvaraju ljudi i osećaj pripadanja, a ne zidovi, pa se dom može poneti sa sobom i izgraditi iznova. Glavna poruka je da je dom unutrašnji osećaj sigurnosti, a ne adresa. Crnjanskove “Seobe” (večita čežnja za domom kao snom) i lično iskustvo selidbe iz starog stana drže ideju.