Lepa reč i gvozdena vrata otvara

Kad lepa reč leči, a ne samo otvara

Obično ovu poslovicu razumemo kao savet kako da nešto dobijemo, kako da ubedimo, kako da nam se neko otvori. Ali ja u njoj vidim i nešto dublje. Lepa reč ne otvara samo tuđa vrata, ona ume i da zaceli ono što je u čoveku slomljeno. Ima dana kad jedna jedina topla reč nekome znači više nego sva pomoć ovog sveta.

Reč ima čudnu moć. Može da povredi tako da boli godinama, a može i da podigne čoveka kad je na dnu. Svako od nas pamti neku ružnu reč koja nas je obeležila, ali, srećom, pamtimo i one dobre. Jedna pohvala u pravom trenutku ume da promeni kako neko gleda na sebe. Zato mislim da reči nikad nisu “samo reči”. One su sila, samo nevidljiva, i od nas zavisi hoćemo li tom silom graditi ili rušiti.

U lektiri mi to najlepše dočarava Koštana Borisava Stankovića. Tu pesma i lepa reč imaju gotovo magičnu moć, otvaraju ljudima dušu, bude u njima i radost i tugu, sav onaj zatomljeni “sevdah”. Ljudi koji su zatvoreni, ukočeni običajima i čašću, pred pesmom omekšaju i pokažu šta zaista osećaju. To su upravo ona gvozdena vrata iz poslovice, srca zatvorena navikom i sredinom, a lepa reč, kroz pesmu, ume da ih odškrine. Stanković nam pokazuje da ono najljudskije u nama izlazi tek kad ga neko dozove lepim.

I u svojoj kući sam to osetio. Sećam se perioda kad mi je baka bila bolesna i tužna, povučena u sebe, kao da je i ona za sobom zatvorila neka vrata. Najviše joj je značilo kad bismo samo seli pored nje i lepo razgovarali, pitali je za stare priče, rekli joj nešto toplo. Nije joj trebao savet ni propoved, trebala joj je lepa reč. I videlo se kako joj se lice menja, kako se vraća. Tada sam shvatio da reč ume da bude lek.

Zato bih voleo da ljudi češće biraju lepu reč, ne samo kad nešto hoće da postignu, nego naprosto zato što je to dobro. Ona ništa ne košta, a daje mnogo. Otvara vrata, ali i greje iza njih. Tamo gde je grubost često glasnija, lepa reč ostaje tiha snaga koja popravlja ono što sila samo kvari. Možda baš zato ova poslovica i živi toliko dugo, jer pogađa nešto što svi negde duboko znamo.

Ideja iza sastava: Ovaj ugao pomera značenje sa “dobiti nešto” na “izlečiti nekoga”: lepa reč ne otvara samo vrata, nego i teši i podiže slomljenog čoveka. Glavna poruka je da su reči nevidljiva sila kojom biramo da gradimo ili rušimo. Stankovićeva Koštana (pesma koja otvara zatvorena srca) i lično iskustvo sa bolesnom bakom nose tezu.