Lepa reč i gvozdena vrata otvara

Ova narodna poslovica zvuči kao nešto što babe kažu, a zapravo je jedna od najpametnijih rečenica koje sam čuo. U njoj je sva snaga lepog ophođenja sabijena u nekoliko reči. Gvozdena vrata su slika za sve ono što izgleda zatvoreno, tvrdo, neosvojivo, za ljudsku ljutnju, za nepoverenje, za srce koje se zaključalo. A lepa reč je ključ koji to otvara bez sile.

Zanimljivo mi je što poslovica ne kaže da se gvozdena vrata razbijaju, nego da se otvaraju. Razlika je velika. Silom možeš da provališ vrata, ali iza njih ostaje neprijatelj. Lepom rečju ih otvoriš, i čovek sam zakorači prema tebi. To je mnogo teže, ali i mnogo trajnije. Grubost izaziva grubost, a blagost razoružava. Onaj ko viče dobija viku nazad, a onaj ko progovori mirno često dobije pažnju i tamo gde se nije nadao.

Setim se Andrićeve “Na Drini ćuprije” i mudrog ophođenja koje je ponekad spasavalo ljude više nego sila. U toj knjizi vidimo koliko prava reč u pravom trenutku može da smiri, da odloži nesreću, da otvori vrata razumevanja između ljudi koji se inače ne razumeju. Andrić uopšte voli te tihe junake koji ne dižu pesnicu, nego biraju pametnu reč. Kod njega se najviše postiže razgovorom, strpljenjem i lepom rečju, a najmanje grubošću. To nije slučajno, to je njegova vera u čoveka.

Iz svog života znam koliko ovo važi. Bilo je situacija kad sam bio besan na nekoga i hteo da odbrusim, a onda sam progutao ljutnju i rekao nešto smireno. Skoro uvek se ispostavilo da je to bio bolji put. Sećam se kako sam jednom imao nesporazum sa nastavnikom, bio sam siguran da sam u pravu i hteo da to “iscepam” napadno. Umesto toga sam mirno objasnio kako vidim stvar, i nastavnik je popustio, čak se i izvinio. Da sam navalio grubo, sigurno bi se zatvorio i ostao pri svome.

Zato verujem da lepa reč nije znak slabosti, kako neki misle, nego znak snage i pameti. Treba mnogo više vladanja sobom da odgovoriš blago nego da planeš. Vrata koja silom ne možeš da otvoriš, lepom rečju često odškrineš sasvim lako. A iza tih vrata obično je čovek koji je samo čekao da mu se neko obrati lepo. U tome je sva mudrost ove stare poslovice, koja je preživela vekove jer je tačna.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz razliku između otvaranja i razbijanja vrata: lepa reč pridobija čoveka da sam zakorači, dok sila ostavlja neprijatelja. Glavna poruka je da je blagost znak snage i samokontrole, a ne slabosti. Andrićevi tihi junaci i lično iskustvo nesporazuma sa nastavnikom pokazuju da reč postiže ono što grubost ne može.