Onaj ko ne pamti, osuđen je da ponovi

Pamtiti pošteno, a ne onako kako nam godi

Kad pričamo o pamćenju, obično mislimo da je dovoljno da ne zaboravimo. Ali ja sam primetio nešto što me dugo muči. Čovek ume i da pamti, a da ipak ponavlja greške, jer pamti samo ono što mu prija. Bira iz prošlosti lepe trenutke, svoje pobede, tuđe krivice, a ono u čemu je sam pogrešio gurne u stranu. Takvo pamćenje nije pravo pamćenje, to je tešenje sebe. I ono nas ne čuva ni od čega.

Ima jedna razlika između toga da se nečega sećaš i toga da to pošteno pogledaš. Lako je pamtiti slavu, mnogo teže priznati grešku. A baš u grešci je lekcija. Narod koji pamti samo svoje junaštvo, a zaboravlja kad je pogrešio, sklon je da tu grešku ponovi, jer je nikad nije ni nazvao greškom. Pamćenje koje samo hrani ponos opasno je koliko i zaborav. Možda i opasnije, jer izgleda kao da pamtimo, a u stvari smo zatvorili oči.

O tome mnogo razmišljam kad čitam Njegošev “Gorski vijenac”. To je delo puno snažnog sećanja, na Kosovo, na slavu, na pretke. Ali u njemu ima i one teške odluke o istrazi poturica, gde se osveta brani upravo pamćenjem nepravde. I tu vidim koliko je pamćenje moćno i koliko je dvosekli mač. Ono može da podigne narod, ali ako se sećaš samo da bi opravdao osvetu, vrtiš se u krugu gde jedna krv traži drugu. Njegoš me tera da razmislim koliko pažljivo treba pamtiti, da nam sećanje ne postane samo gorivo za ponavljanje istog zla.

I u svom malom svetu hvatam sebe u toj zamci. Kad se posvađam sa drugom, savršeno pamtim šta je on meni uradio, a ono što sam ja njemu nekako izbledi. Sećam se kako sam jednom bio ubeđen da je drug kriv za sve, prepričavao sam svađu samo iz svog ugla. Tek kad sam se naterao da pošteno setim i svojih reči, video sam da sam i ja dobrim delom kriv. Da nisam to priznao, isto bih se posvađao i sa sledećim, jer bih opet sve svalio na drugoga.

Zato mislim da nije dovoljno samo pamtiti, nego pamtiti pošteno, sa svojim greškama unutra. Pravo pamćenje boli baš zato što nas tera da vidimo i ono što bismo radije sakrili. Onaj ko pamti samo lepo o sebi, osuđen je da ponovi, jer nikad nije ni shvatio gde je pogrešio. Pamtiti znači imati hrabrosti da pogledaš celu istinu, a ne samo onaj njen deo koji ti godi. Tek takvo sećanje stvarno čuva, i čoveka i narod.

Ideja iza sastava: Ovaj ugao razlikuje pošteno pamćenje od selektivnog, samodopadljivog sećanja koje pamti samo slavu i tuđu krivicu, što je drugačije od “razumevanja uzroka” i “pamćenja kao korena” iz druga dva sastava. Glavna poruka je da nas selektivno pamćenje ne čuva nego nas vraća u istu grešku, jer je nikad ne nazovemo greškom. Njegošev “Gorski vijenac” (pamćenje kao dvosekli mač i krug osvete) i lično iskustvo svađe sa drugom nose tezu.