Onaj ko ne pamti, osuđen je da ponovi

Pamćenje kao koren, a ne kao teret

Ima ljudi koji misle da je bavljenje prošlošću gubljenje vremena. Kažu da treba gledati napred, da je ono što je bilo prošlo i da nema smisla kopati po starom. Ja se sa tim ne slažem. Mislim da onaj ko odbaci prošlost zapravo odbaci i deo sebe, jer mi smo, hteli to ili ne, napravljeni od svega što je bilo pre nas.

Najlepše to vidim kod jednog naroda koji pamti kroz pesmu i priču. Naša narodna književnost je čitava jedna riznica pamćenja. Pesme o Kosovu, o hajducima, o starim vremenima nisu nastale da nas tište, nego da se ono važno ne izgubi. Vuk Karadžić je sakupljao te pesme baš zato što je znao da narod koji izgubi svoje pamćenje gubi i sebe. Da nije bilo tog zapisivanja, danas ne bismo znali ko smo bili, a ko ne zna ko je bio teško zna i ko jeste.

Selimovićev “Derviš i smrt” mi tu mnogo govori. Ahmed Nurudin stalno se vraća svojoj prošlosti, svom bratu, svojim odlukama, i kroz to sećanje pokušava da razume gde je pogrešio. Tek kad se suoči sa onim što je uradio i propustio da uradi, počinje da vidi istinu o sebi. Ta knjiga me uči da pamćenje nije samo gledanje unazad, nego način da razumemo sadašnjost. Bez sećanja Nurudin ne bi mogao da prozre ni sebe ni svet oko sebe.

I u porodici osećam koliko pamćenje znači. Deda mi je pričao o tome kako su živeli posle rata, koliko su se mučili, šta su naučili. Te priče nisu samo lepe za slušanje. One mi pomažu da razumem zašto se moji stari ponašaju kako se ponašaju, zašto čuvaju hleb, zašto ne vole rasipanje. Kad bih to zaboravio, izgubio bih nit koja me povezuje sa njima. A izgubiti tu nit znači početi sve iz početka, i ponovo praviti greške koje su oni već platili svojim životom.

Zato pamćenje za mene nije teret koji vučemo, nego koren koji nas drži. Drvo bez korena padne na prvi vetar. Čovek i narod bez pamćenja isto su tako bez oslonca, prepušteni da se vrte u istim greškama jer ne znaju da su ih već pravili. Pamtiti znači stajati čvrsto i imati od čega da rastemo. Onaj ko to odbaci, sam sebe osudi da uvek počinje od nule.

Ideja iza sastava: Ovaj sastav temu posmatra pozitivno: pamćenje kao koren i identitet, a ne kao teško breme. Glavna poruka je da bez sećanja gubimo i sebe i oslonac, pa smo prinuđeni da ponavljamo tuđe i svoje greške. Narodna književnost i Vuk, Selimovićev Nurudin i porodične priče deda povezuju nacionalno, književno i lično pamćenje.