Onaj ko ne pamti, osuđen je da ponovi

Postoji jedna istina koja zvuči jednostavno, a ipak je ljudi stalno zaboravljaju: ono što ne naučimo iz prošlosti, vratiće nam se. Ne kao kazna sa neba, nego sasvim logično. Ako ne znaš gde si već jednom pao, lako ćeš pasti na istom mestu ponovo. To važi i za jednog čoveka i za ceo narod.

Pamćenje nije samo nabrajanje datuma i imena, kako to ponekad izgleda na časovima istorije. Pravo pamćenje znači razumeti zašto se nešto desilo, kako je do toga došlo i šta je tu bilo pogrešno. Onaj ko zna samo da se neki rat desio, a ne razume zbog čega, taj zapravo i ne pamti, on samo zna podatak. A podatak bez razumevanja ne čuva nikoga od greške.

Kad razmišljam o tome, uvek se setim Andrićeve “Na Drini ćuprije”. Ta knjiga je za mene knjiga o pamćenju. Most stoji vekovima i sve pamti, sve generacije koje prelaze preko njega, sve ratove, poplave, radosti i nesreće. Ljudi se rađaju i umiru, zaboravljaju, prave iste greške, a most ćuti i nosi to pamćenje umesto njih. Andrić nam zapravo poručuje da istorija ima ritam koji se ponavlja, i da bismo, kad bismo bolje pamtili, možda razumeli taj ritam i ne bismo se uvek iznova čudili kad se zlo vrati.

Ali ovo ne mora biti samo priča o narodima i ratovima. I u svom malom životu primećujem isto. Ako ne razmislim zašto sam jednom pokvario nešto sa drugom ili zašto sam ostavio učenje za poslednju noć, sledeći put uradim potpuno istu glupost. Sećam se kako sam dva pismena za redom učio u zadnji čas i oba puta loše prošao. Tek kad sam stvarno seo i priznao sebi šta radim pogrešno, prestao sam da ponavljam tu istu grešku. Dok nisam zapamtio lekciju, bio sam osuđen da je ponavljam.

Zato mislim da je pamćenje zapravo oblik poštenja prema sebi i prema drugima. Lakše je zaboraviti, jer pamćenje boli, tera nas da gledamo ono što nismo dobro uradili. Ali baš taj bol je koristan, on nas uči. Narod koji ume da se suoči sa svojom prošlošću, i lepom i ružnom, ima šansu da bude bolji. Onaj koji okrene glavu i pravi se da ničega nije bilo, vrteće se u krug. Pamtiti znači imati priliku da se ne ponovi, a to je možda jedina sloboda koju nad istorijom imamo.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz razliku između pukog znanja podataka i pravog pamćenja koje uključuje razumevanje uzroka. Glavna poruka je da pamćenje, iako bolno, jeste jedina odbrana od ponavljanja greške, kako kod naroda tako i kod pojedinca. Most iz “Na Drini ćuprije” stoji kao simbol pamćenja, a lično iskustvo sa pismenim spušta veliku tezu na učenikov nivo.