Hrabrost nije odsustvo straha, već pobeda nad njim

Hrabrost da se krene u nepoznato

Najviše me plaši ono što ne poznajem. Poznatu opasnost nekako i podneseš, znaš šta te čeka. Ali kad treba da kreneš tamo gde nikad nisi bio, gde ne znaš šta je s druge strane, tu se javlja jedan poseban strah. Mislim da je možda najteža hrabrost upravo ta, da ostaviš sigurno i poznato i zakoračiš u neizvesno, iako te svaki delić tebe vuče da ostaneš gde jesi.

Sigurno je uvek primamljivo. Lakše je ostati u svojoj sobi, u svom gradu, među ljudima koje znaš, raditi ono što već umeš. Strah od nepoznatog ume tako lepo da se prikrije u razumne izgovore. Kažeš sebi da nema potrebe, da je i ovako dobro, da ćeš krenuti kasnije. A zapravo se samo plašiš. I baš zato je odlazak u neizvesno hrabrost, jer čovek mora da savlada glas koji ga ubeđuje da je bolje da ne mrda.

Kad o tome razmišljam, setim se Crnjanskovih “Seoba” i Vuka Isakoviča. Cela ta knjiga je jedno veliko kretanje u neizvesno, ljudi koji se sele, traže neku bolju zemlju koju nikad sasvim ne nađu. Vuk ide, muči se, sumnja, plaši se, a opet korača dalje. Ima u toj knjizi nekog teškog, beskrajnog hoda kroz blato i maglu, ali iza njega stoji vera da negde mora biti bolje. Mene to dirne. Ti ljudi nisu junaci iz epske pesme, oni se boje i premaraju, ali ne stanu. To je za mene hrabrost koja se ne razmeće, hrabrost putnika koji ne zna kuda tačno ide, a ipak ide.

I ja sam to malo osetio kad sam upisivao ovu školu. Nisam poznavao nikoga, bio sam navikao na svoju osnovnu, na drugare s kojima sam odrastao. Pomisao da krenem među nepoznate ljude, u novu sredinu, plašila me je više nego što sam smeo da priznam. Hteo sam da odustanem i upišem nešto bliže, lakše. Na kraju sam ipak krenuo. Prve nedelje su bile neprijatne, ćutao sam i osećao se izgubljeno. Ali da sam ostao u poznatom samo zato što me strah, nikad ne bih upoznao ljude koji su mi sad najbliži.

Zato verujem da se hrabrost često meri korakom u nepoznato. Ne mora to biti selidba preko sveta kao kod Crnjanskog, dovoljna je nova škola, nov grad, nov početak posle nečega što se srušilo. Strah od neizvesnog je možda najtiši, ali i najjači. Ko ga savlada i krene, taj ne zna šta ga čeka, ali zna jedno: da nije dozvolio strahu da odluči umesto njega. A to je pobeda.

Ideja iza sastava: Ovaj sastav hrabrost vezuje za suočavanje s neizvesnošću, za odlazak iz poznatog i sigurnog u nepoznato, što se razlikuje od unutrašnje pobede i svakodnevne hrabrosti iz druga dva. Glavna poruka je da strah od nepoznatog savlada onaj ko ipak zakorači, ne dopuštajući strahu da odluči umesto njega. Crnjanskove “Seobe” (Vuk Isakovič i večno kretanje u neizvesno) i lično iskustvo upisa nove škole nose tezu.