Hrabrost nije odsustvo straha, već pobeda nad njim

Dugo sam mislio da su hrabri ljudi oni koji se ničega ne plaše. Junaci iz filmova koji mirno stoje dok oko njih sve gori. Onda sam shvatio da takvi ljudi zapravo ne postoje, a ako i postoje, njihova mirnoća nije hrabrost nego nešto drugo. Pravu hrabrost vidim tek kod onoga ko se boji, a ipak uradi ono što treba.

Strah je sasvim normalna stvar. On nas čuva, govori nam kada je opasno, kada da se povučemo. Problem nastaje kada strah počne da nas zaustavlja i tamo gde ne bi smeo. Tada čovek ima izbor: da posluša strah ili da ga savlada. Onaj ko ga savlada, makar mu se ruke tresle, taj je hrabar. Mislim da je upravo to drhtanje ruku, koje i dalje rade svoj posao, najlepša slika hrabrosti.

Kad razmišljam o tome, setim se Andrićeve “Na Drini ćuprije” i scene nabijanja na kolac. Tu nije reč o klasičnom junaštvu, ali ima jedan trenutak ljudske izdržljivosti koji me uvek pogodi. Cela ta knjiga zapravo govori o ljudima koji se plaše, koji znaju koliko je istorija nemilosrdna, a opet nastavljaju da žive pored mosta, da grade, da se vraćaju. Ta tiha upornost da se ostane čovek dok te strah vuče u stranu, to je za mene hrabrost koja se ne vidi, ali traje najduže.

Ne moraju to biti velike, istorijske stvari. Sećam se kako sam se prošle godine plašio da izađem pred razred i pročitam svoj rad na takmičenju. Srce mi je lupalo, hteo sam da odustanem, smislio sam deset izgovora. Na kraju sam izašao, glas mi je zadrhtao na prve dve rečenice, ali sam dovršio. Nisam pobedio na takmičenju, ali sam pobedio nešto u sebi, i to mi je tada značilo više. Da se nisam plašio, ne bih ni imao šta da savladam.

Zato mislim da je hrabrost zapravo borba koja se odvija unutra, gde niko ne gleda. Spolja se vidi samo rezultat, korak napred, ruka koja se digne, reč koja se izgovori. Ali iza tog koraka stoji čitava tiha bitka sa sopstvenim strahom. Onaj ko nema strah, nema ni tu bitku, pa nema ni pobedu. A baš ta pobeda nad sobom čini čoveka hrabrim.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz odnos straha i izbora: hrabrost se definiše kao unutrašnja pobeda koja se dešava skriveno. Glavna poruka je da strah nije suprotnost hrabrosti nego njen uslov, jer bez straha nema ni šta da se savlada. Lično iskustvo (čitanje rada pred razredom) i Andrićeva tiha izdržljivost služe da se velika tema spusti na konkretan, ljudski nivo.