Snovi su mostovi koje sami gradimo

Mostovi koje gradimo jedni ka drugima

Kad se priča o snovima, obično se misli na cilj koji čovek juri sam za sebe. Posao, škola, uspeh. Ali ja mislim da najlepši mostovi nisu oni koje gradimo ka nekoj svojoj obali, nego oni koje gradimo jedni ka drugima. San o tome da budemo bliski sa nekim, da nas neko razume, to je isto most, samo što se gradi sa dve strane.

Reč most me odmah navede na to da nešto spaja dvoje. A šta nas više deli od drugih ljudi nego naša samoća i strah da nas neko ne razume? San o prijateljstvu ili o ljubavi je možda najteži most od svih, jer ga ne možeš sagraditi sam. Možeš da pružiš svoju polovinu, ali ako onaj drugi ne pruži svoju, most ostane visi u vazduhu. Zato me i nervira kad neko kaže da ljubav dođe sama. Ne dolazi sama. I nju gradiš, pažnjom, strpljenjem i hrabrošću da prvi pružiš ruku.

Kad mislim na čežnju da se dopre do nekog, setim se poezije Branka Radičevića. On je pevao tako mladalački i toplo, o đačkom rastanku, o drugovima, o lepoti druženja i tuzi kad se ljudi razilaze. U “Đačkom rastanku” se oseti koliko mu znače ti mostovi između ljudi koje je voleo. On sanja zajedništvo, a ne samo svoj uspeh. Mislim da je baš zato ta poezija ostala draga ljudima, jer govori o nečemu što svi želimo, da pripadamo nekome i da nas neko voli. To su mostovi koje vredi graditi.

Iz svog iskustva znam koliko je to teško, a vredno. Kad sam došao u ovu školu, nikoga nisam poznavao i bio sam povučen. Lako mi je bilo da sedim sam i mislim kako mene niko ne razume. Ali to je bila kukavička obala. Tek kada sam se prvi javio, prvi pozvao nekog da zajedno učimo, počeo je da se gradi most. I drug je pružio svoju stranu. Danas mi je to jedan od najboljih prijatelja. Da sam čekao da neko sagradi most umesto mene, verovatno bih i dalje sedeo sam.

Ima i opasnost u ovome. Most ka nekome moraš da gradiš sa nekim ko i sam želi da te sretne na pola puta. Ako stalno zidaš ka nekom ko ti okreće leđa, samo se iscrpiš. Naučio sam da treba da gradim ka onima koji i meni grade nazad. Inače most ostane samo moja polovina koja visi nad provalijom.

Zato za mene snovi nisu samo lestvica ka uspehu. Najvredniji san je da ne ostanem sam na svojoj obali. Te mostove ka ljudima moramo sami da gradimo, niko to neće uraditi umesto nas. Ali kad se takav most jednom sagradi, sa obe strane, on je čvršći od svakog drugog. Jer preko njega ne prelaziš sam, nego sa nekim ko ti je krenuo u susret.

Ideja iza sastava: Ugao je okrenut ka odnosima: most nije samo put ka ličnom uspehu nego veza koju gradimo ka drugim ljudima, prijateljstvu i ljubavi. Glavna poruka je da takav most zahteva da prvi pružimo ruku, ali da se gradi sa dve strane, pa najveći neuspeh nije pasti nego ostati sam na svojoj obali. Povezana je sa poezijom Branka Radičevića (“Đački rastanak”) i ličnim iskustvom sticanja prijatelja u novoj školi.