Snovi su mostovi koje sami gradimo

Šta kada se most sruši na pola

Lepo je pričati o snovima kao o mostovima dok sve ide po planu. Ali šta se desi kada most pukne na pola? Kada čovek godinama gradi ka svom cilju, a onda mu se sve sruši? Mislim da prava priča o snovima počinje baš tu, kod onih koji su pali, a ne kod onih kojima je sve lako pošlo za rukom.

Ja ne verujem ljudima koji kažu da se svaki san ostvaruje ako samo dovoljno želiš. To nije istina i svako ko je živeo zna da nije. Neki mostovi se sruše zbog stvari na koje ne možemo da utičemo. Razboliš se, izgubiš nekog, nemaš para, dođe neka nevolja koju nisi tražio. Tada nije pitanje da li si sanjao dovoljno jako. Pitanje je da li imaš snage da počneš da gradiš ponovo, možda ka nekoj drugoj obali.

U našoj književnosti ima junaka koji se grče oko svojih neostvarenih snova. Setim se Koštane Bore Stankovića. Ona sanja o slobodi, o ljubavi, o životu kakav želi, a sve to joj okolina otima. Njen most ka sreći ruše drugi ljudi i tvrdi običaji. To je tužno, ali nas i uči. Pokazuje koliko boli kada ti spolja sruše ono što gradiš. A onda mislim na Disovu poeziju, na onu čežnju za nečim daljim i nedostižnim, i shvatim da je čovek oduvek gradio mostove ka snovima koji su možda i izvan domašaja. Pa ipak ih je gradio. Jer možda je i samo zidanje mosta već neka vrsta života.

Iz svog iskustva pamtim kada se moj plan jednom srušio. Hteo sam da idem na jedno takmičenje za koje sam se dugo spremao, i u poslednji čas se nešto izjalovilo, ne svojom krivicom. Bio sam strašno razočaran i neko vreme mi se nije gradilo ništa novo. Ali posle sam shvatio da znanje koje sam stekao spremajući se nije nestalo. Most jeste pukao, ali su cigle ostale, i od njih sam kasnije sazidao nešto drugo. Tako sam naučio da nijedan trud nije sasvim uzaludan, čak i kad cilj promakne.

Zato mislim da poenta nije samo u tome da li ćemo stići na drugu obalu. Poenta je i u onome što postanemo dok gradimo. Čovek koji je gradio most, pa makar i pao, nije isti kao onaj koji nije ni pokušao. On je naučio da zida, ojačao je ruke, upoznao reku. Te veštine mu niko ne može oduzeti, ma koliko puta most pukao.

Na kraju, snovi jesu mostovi koje sami gradimo, ali ja bih dodao da nas oni grade isto koliko i mi njih. Neki ćemo prevesti na drugu obalu, neki neće. Ali važno je da ne prestanemo da gradimo, jer čovek koji više ne sanja i ne zida, taj je već stao na svojoj obali zauvek. A stati zauvek, to je po meni jedini pravi neuspeh.

Ideja iza sastava: Ugao je realističan i okrenut neuspehu: tema se gleda kroz pitanje šta kada se san sruši, čime se odbacuje naivna ideja da se baš sve ostvaruje. Glavna poruka je da nas i sam proces gradnje menja i da nijedan trud nije uzaludan, pa je jedini pravi neuspeh prestati sanjati. Povezana je sa Koštanom Bore Stankovića, čežnjom u Disovoj poeziji i ličnim razočaranjem oko propalog takmičenja.