Najteže je biti iskren prema samom sebi

Ogledalo pred kojim ne možemo da se sakrijemo

Lako je lagati druge. Svako od nas to ume i svako je to bar jednom uradio. Kažeš da si dobro kada nisi, kažeš da ti je svejedno kada ti nije. Ali postoji jedna osoba koju ne možeš tako lako da prevariš, a to si ti sam. I baš zato je biti iskren prema sebi najteža stvar od svih.

Zašto je to teško? Mislim da je odgovor jednostavan. Istina o nama samima često boli. Lakše je sebi reći da nisam dobio dobru ocenu jer je profesor strog, nego priznati da nisam dovoljno učio. Lakše je kriviti druge nego pogledati svoj deo krivice. Čovek je tako napravljen da prvo brani sebe, čak i pred samim sobom. Mi sebi pričamo lepe priče da bismo mogli da spavamo mirno.

Najbolji primer ovakve borbe sa sobom za mene je Ahmed Nurudin iz romana “Derviš i smrt” Meše Selimovića. Ceo roman je zapravo njegov razgovor sa samim sobom. On pokušava da bude pošten i da veruje da radi pravu stvar, ali kako priča odmiče, on polako otkriva da je i sam pun straha, sujete i osvete. Najteže mu ne pada borba sa drugima, nego trenutak kada mora da prizna sebi kakav je zaista postao. To me je pogodilo jer pokazuje da i mudar čovek beži od istine o sebi.

Iz sopstvenog života znam koliko je ovo tačno. Dugo sam sebi govorio da nisam ljubomoran na jednog druga koji je u svemu bolji od mene. Smejao sam se, čestitao mu, glumio da mi je svejedno. A u stvari mi je smetalo i to me je izjedalo iznutra. Tek kada sam jednog dana sam sebi rekao “da, ljubomoran si i to je tako”, odjednom mi je bilo lakše. Iskrenost prema sebi je neprijatna, ali oslobađa. Laž koju sebi pričaš te polako truje, a istina, koliko god gorka, te bar pusti da dišeš.

Ima tu još jedna stvar. Ljudi koji nisu iskreni prema sebi obično ne mogu da se promene. Ne možeš da popraviš ono što ne priznaješ da postoji. Ako stalno glumim da je sve u redu, nikada neću ni krenuti da bude bolje. Zato je ova iskrenost prvi korak ka svakoj promeni. Bez nje samo se vrtimo u krug i čudimo se zašto nam se iste stvari ponavljaju.

Na kraju, ja mislim da hrabrost nije samo da se suprotstaviš drugima. Najveća hrabrost je da sedneš sam sa sobom, bez svedoka, i da priznaš ono što ne želiš da vidiš. Tu nema publike, nema pohvale, nema medalje. Ima samo čovek i njegova istina. I onaj ko izdrži taj pogled u ogledalo, taj je zaista jak. Ostalo je sve lakše od toga.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz ideju da je samoobmana udobnija od istine i da nas zato strah od bola sprečava da budemo pošteni prema sebi. Glavna poruka je da je iskrenost prema sebi prvi i najhrabriji korak ka svakoj promeni. Povezana je sa Ahmedom Nurudinom iz “Derviša i smrti” i ličnim priznanjem skrivene ljubomore.