Vreme leči, ali ožiljci ostaju da pamte

Ima ožiljaka koje sami napravimo drugima

Obično kada se priča o ranama, mislimo na one koje su nama naneli. Mene više muči druga strana. Šta je sa ožiljcima koje smo mi ostavili na nekom drugom? Vreme i te rane leči, bar onome ko ih je dobio. Ali ono što pamti, to je nekad baš naša savest.

Mislim da je teže nositi ožiljak koji si sam napravio nego onaj koji su tebi napravili. Kada tebe neko povredi, lako je. Ti si žrtva, ti imaš pravo da budeš ljut. Ali kada ti povrediš nekoga, pa makar i slučajno, taj trag ostaje u tebi na čudan način. Vreme prođe, druga osoba možda i zaboravi, možda ti i oprosti, a tebe i dalje peče kad se setiš. To je ožiljak koji niko sa strane ne vidi, a ti znaš tačno gde se nalazi.

Kad razmišljam o ranama koje se nanose drugima, setim se “Hasanaginice” iz naše narodne književnosti. Aga je svoju ženu oterao zbog ponosa i nesporazuma, a kasnije se kajao, ali je bilo kasno. Ona umire, deca ostaju, a sve je počelo od jedne uvrede koju je mogao da povuče, a nije. To je za mene slika ožiljka koji ostaje da pamti. Aga je naneo bol koji vreme nije moglo da izbriše, jer je rana otišla predaleko. Narodni pevač nije slučajno to zapamtio i prepričavao vekovima. Hteo je da nas opomene da neke reči i postupci ne mogu da se vrate nazad.

Iz svog života znam koliko to peče. U osnovnoj školi sam se jednom ružno našalio na račun jednog druga pred celim razredom. Svi su se smejali, i ja sam se osećao moćno tih par sekundi. A on je pocrveneo i ućutao. Posle smo nastavili da se družimo, on se nikad nije ljutio na to, valjda je i zaboravio. Ali ja nisam. I danas, kad se setim tog izraza njegovog lica, bude mi nelagodno. Eto, mene boli rana koju sam nekom drugom zadao, a ne ona koju sam dobio.

Možda neko pomisli da je to glupo, da treba pustiti prošlost. Ja mislim da nije. Taj ožiljak savesti je zapravo dobra stvar. On me čuva da to ponovo ne uradim. Svaki put kad pomislim da nekog ismejem, nešto me u sebi zaustavi i podseti kako je to izgledalo. Da nema tog traga, ja bih verovatno bio gori čovek. Bol koji osećam zbog tuđe rane je nešto kao unutrašnji čuvar.

Zato za mene ova rečenica ima i obrnutu stranu. Vreme leči i one koje smo mi povredili, ali pravi i bolji ožiljak ostaje u nama, da nas pamti kakvi smo bili u svom najgorem trenutku. Ne da bismo se mučili zauvek, nego da bismo bili pažljiviji ubuduće. Najbolje bi bilo nikoga ne raniti. Ali kada već pogrešimo, taj ožiljak savesti je možda jedina dobra stvar koja od greške ostane.

Ideja iza sastava: Ugao je obrnut u odnosu na uobičajeno: ne gleda rane koje su nama nanete, nego ožiljke koje mi ostavljamo drugima i koji se vraćaju kao savest. Glavna poruka je da je trag krivice koristan jer nas čuva da ne ponovimo zlo. Povezana je sa “Hasanaginicom” iz narodne književnosti i ličnim sećanjem na ismevanje druga.