Vreme leči, ali ožiljci ostaju da pamte

Seoba kao rana koja se nosi sa sobom

Postoje rane koje ne pripadaju samo jednom čoveku, nego celom narodu. One se prenose sa kolena na koleno, kroz priče, pesme i ćutanje za stolom. Vreme i njih leči, ali sporo, i nikada do kraja. Ožiljak ostane kao nešto što se nosi i kada se rana već zaboravila.

Kada razmišljam o ovome, prvo se setim Crnjanskog i njegovih “Seoba”. Vuk Isakovič i njegovi vojnici lutaju po tuđim ratovima, daleko od svoje zemlje, i nose u sebi čežnju za nečim što su izgubili. Ta čežnja je rana koja ne zarasta. Ima u romanu ono čuveno “plavo nebo” kao slika nedostižnog spokoja. Mislim da je to savršen primer ožiljka koji pamti. Ljudi idu dalje, žive, bore se, ali nešto u njima zauvek tuguje za izgubljenim domom. Vreme im je dalo nove dane, ali stari bol je ostao da svetli kao trag.

Slično je i u mojoj porodici, mada u mnogo manjoj meri. Moja baba je morala da napusti svoje selo kada je bila mlada. Nikada se nije vratila da tamo živi. I sada, kada je već stara žena, zna da zaplače kada spomene to mesto i tu kuću. Prošlo je više od pedeset godina. Vreme joj je donelo decu, unuke, ceo jedan nov život, i ona je srećna. Ali ta rana odlaska nikada nije zacelila. To sam gledao svojim očima i tada sam razumeo da neke stvari čovek ponese sa sobom dokle god živi.

Postavlja se pitanje da li je to loše. Ja mislim da nije, ili bar ne mora da bude. Da nema tih ožiljaka, mi ne bismo znali odakle smo došli. Narod bez sećanja na svoje rane je kao čovek bez prošlosti, lebdi u praznom. Baš zato što boli, mi pamtimo. A dokle pamtimo, dotle smo to što jesmo. Ožiljak nas vezuje za naše korene jače nego bilo koja srećna uspomena.

Ipak, ima i druga strana koju ne smem da prećutim. Postoji opasnost da se narod previše zaljubi u svoje stare rane i da od njih napravi mržnju. Da stalno gleda unazad i da decu uči samo bolu, a ne i opraštanju. To nije pamćenje koje leči, to je rana koju namerno držimo otvorenom. Razlika je suptilna ali važna. Treba pamtiti da bismo razumeli i da se ne ponovi, a ne da bismo vraćali milo za drago.

Zato za mene ova rečenica nije samo o jednom čoveku i njegovom srcu. Ona je i o celim porodicama i narodima. Vreme zaista leči, daje nam snagu da idemo dalje. Ali ožiljci ostaju da pamte umesto nas, da nas vežu za ono što smo izgubili i da nas podsete ko smo. Samo treba da pazimo da nas ti ožiljci čine dubljim ljudima, a ne ogorčenim.

Ideja iza sastava: Ugao je kolektivan i porodičan: rana nije samo lična nego se prenosi kroz generacije i vezana je za izgubljeni dom i korene. Glavna poruka je da nas takvi ožiljci čuvaju identitet i sećanje, ali da postoji opasnost da se od stare rane napravi mržnja umesto razumevanja. Povezana je sa “Seobama” Crnjanskog i ličnom pričom o babi koja je napustila rodno selo.