Vreme leči, ali ožiljci ostaju da pamte

Rana zaraste, ali na njenom mestu nešto ostane

Kažu da vreme leči sve. Mislim da je to tačno, ali samo do pola. Vreme zaista učini da bol postane podnošljiv. Ono što te je nekad bacalo na kolena, posle nekoliko godina možeš da spomeneš bez suza. Ali to ne znači da je nestalo. Ostane ožiljak. A ožiljak je dokaz da se nešto desilo i da te je promenilo.

Kada sam bio mali, mislio sam da zaceljenje znači potpuno zaboravljanje. Da ćeš jednog dana ustati i da te više ništa neće boleti, kao da se ništa nije ni desilo. Sada znam da nije tako. Ja na ruci imam pravi ožiljak od pada sa bicikla. Više me ne boli, ali svaki put kada ga vidim, setim se tog leta i tog straha. Tako je i sa ranama u duši. Ne bole više svaki dan, ali ostave trag koji pamti.

Najlepše je o tome pisala Desanka Maksimović u pesmi “Krvava bajka”. Ta pesma govori o đacima koji su streljani, dečacima koji su trebalo da budu na času matematike. Vreme je prošlo, rat je davno gotov, ali ta rana naroda nije i ne sme da zaceli do kraja. Ti ožiljci pamte umesto nas. Da nema njih, mi bismo zaboravili, a zaboraviti takvu stvar bilo bi kao da se ponovo desila. Zato ponekad ožiljak nije samo bol, nego i čuvar.

Ima i jedna teža istina u svemu ovome. Ožiljci nas ne čine slabijim, kao što čovek pomisli na prvi pogled. Oni nas često čine pažljivijim i boljim. Onaj ko je preživeo neku nesreću, taj razume tuđi bol mnogo dublje. Mislim da najtoplije ljude na svetu nisu napravili srećni dani, nego baš njihove zarasle rane. Čovek koji nikad ništa nije izgubio teško da ume da saoseća.

Naravno, postoji opasnost da se previše vežemo za svoje ožiljke. Da od njih napravimo izgovor. Da kažemo “ja sam takav jer mi se to i to desilo” i da onda stanemo. To nije dobro. Ožiljak treba da pamti, ali ne sme da nam vlada. Razlika je u tome da li gledaš ranu da bi naučio, ili je čačkaš da nikad ne zaraste.

Zato mislim da je ova rečenica zapravo lepa, iako na prvi pogled zvuči tužno. Ona nam kaže da bol prolazi, da ćemo preživeti i ono što sada izgleda neizdrživo. A onaj trag koji ostane nije kazna, nego sećanje. To je dokaz da smo nešto preživeli i da smo ostali na nogama. Ja bih radije imao ožiljke i priču iza njih, nego praznu kožu i nijednu uspomenu o tome šta sam izdržao.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena tako da se razdvoji “lečenje” (bol prolazi) od “ožiljka” (trag i sećanje ostaju). Glavna poruka je da nas ožiljci ne čine slabijim nego saosećajnijim i da služe da pamtimo ono što ne smemo zaboraviti. Povezana je sa “Krvavom bajkom” Desanke Maksimović kao slikom rane koja mora da ostane otvorena da se zločin ne ponovi.