Pravi prijatelj se poznaje u nevolji

Prijatelj koji ti kaže istinu, a ne ono što želiš da čuješ

Kada mislimo na pravog prijatelja u nevolji, najčešće zamišljamo nekog ko nas teši, ko nam da za pravo, ko stoji uz nas šta god da radimo. Ali ja sam vremenom shvatio da postoji i druga vrsta nevolje. To je kada grešiš, a niko nema hrabrosti da ti to kaže. Tada ti ne treba neko ko će te tapšati po ramenu, nego neko ko će se usuditi da ti kaže istinu. I mislim da se baš tu vidi pravi prijatelj, možda i jasnije nego u svakoj drugoj nevolji.

Lako je biti uz nekoga i klimati glavom. Teže je reći drugu “grešiš, ovo nije u redu”, jer rizikuješ da se naljuti, da te pogrešno shvati, da te čak i izgubi. Onaj ko to ipak uradi, jer mu je stalo, taj ti je pravi prijatelj. Lažni prijatelji ti uvek daju za pravo, ne zato što jesi u pravu, nego zato što im je tako lakše i prijatnije.

Kada o tome razmišljam, setim se romana “Derviš i smrt” Meše Selimovića. Ahmed Nurudin i njegov prijatelj Hasan su sasvim različiti ljudi. Hasan je onaj koji govori otvoreno, koji vidi stvari trezveno i ne boji se da kaže ono što misli, čak i kada to nije prijatno. On je dervišu prijatelj baš zato što mu ne laska, nego mu pruža drugačiji pogled, pošten i ljudski. U svetu punom straha i ćutanja, jedan iskren glas vredi više od sto onih koji se slažu sa svime. Selimović pokazuje koliko je dragocen čovek koji uz tebe ostane, a ipak ti ne povlađuje.

Imam i jedan svoj primer. Jednom sam bio ubeđen da sam potpuno u pravu u jednoj svađi i svi oko mene su mi govorili ono što sam hteo da čujem. Samo mi je jedan drug rekao da grešim i objasnio zašto. Tada sam se naljutio na njega, čak smo se neko vreme i ne pričali. Kasnije sam shvatio da je on bio jedini koji je imao hrabrosti da bude iskren. Oni koji su mi davali za pravo nisu mi pomogli, samo su me ostavili u zabludi. On me je, time što je rizikovao svađu, zapravo sačuvao od veće greške.

Naravno, ovde ima i granica. Istina se kaže iz ljubavi, a ne da bi se neko povredio ili ponizio. Postoji razlika između prijatelja koji ti pošteno kaže da grešiš i čoveka koji uživa da te kritikuje. Pravi prijatelj kaže istinu zato što mu je stalo do tebe, i kaže je tako da te podigne, a ne da te sruši. Zato mislim da takve ljude treba čuvati. Onaj ko te teši kada ti je teško vredan je mnogo. Ali onaj ko se usudi da ti kaže istinu kada grešiš, taj je redak i nezamenljiv. I njega je u nevolji najteže naći, jer je za to potrebna prava hrabrost.

Ideja iza sastava: Ugao je drugačiji od prva dva: nevolja nije samo tuga i nesreća, nego i greška u kojoj nam treba neko ko ima hrabrosti da nam kaže istinu, a ne da nam povlađuje. Poruka je da je prijatelj koji rizikuje svađu da bi bio iskren redak i dragocen, a odnos Ahmeda Nurudina i Hasana iz “Derviša i smrti” pokazuje vrednost poštenog glasa u svetu ćutanja.