U malim stvarima krije se najveća lepota

Lepota u poslu i u rukama običnog čoveka

Kada se priča o lepoti malih stvari, obično se misli na nešto nežno, na cvet, na osmeh, na neki tih trenutak. Ja bih da pišem o nečemu što se ređe pominje. O lepoti rada, o malim stvarima koje čovek napravi svojim rukama. Mislim da se i tu krije velika lepota, samo što smo navikli da posao gledamo kao muku, a ne kao nešto lepo.

Setim se kako moja baka mesi hleb. To nije nikakav velik događaj, radi to gotovo svakog dana. Ali kada gledam kako joj se ruke kreću, kako zna tačno koliko brašna treba a da ništa ne meri, kako strpljivo čeka da testo naraste, vidim da u tome ima neke lepote koju ne bih umeo da objasnim. Ona to ne radi da bi bilo lepo. Radi to jer mora. A ipak ispadne lepo. Možda je baš to tajna, lepota dolazi kao usput, dok čovek pošteno radi svoj posao.

O toj vezi između čoveka, zemlje i rada lepo peva Aleksa Šantić. U pesmi “O klasje moje” oseti se koliko je njemu obično žito, obična njiva, sveto i lepo. On ne peva o nekom raskošu, nego o znoju, o hlebu, o zemlji koja hrani. Kod njega je teški seljački rad pun dostojanstva i topline. Kada ga čitam, shvatim da lepota nije suprotna mukama običnog života, nego da se često krije baš u njima. Šantić vidi lepo tamo gde drugi vide samo posao.

Pomislim ponekad koliko sitnih, dobro urađenih stvari prođe a da ih niko ne pohvali. Neko je popločao stazu kojom svaki dan idem do škole, a ja nikad nisam pomislio da je to neko pažljivo radio. Neko je okrečio zid, neko zasadio drvo pod kojim sada ima hlada. Sve su to male stvari, a od njih se sastoji ceo svet oko mene. Kada počneš da primećuješ trud u sitnicama, drugačije gledaš na ljude. Vidiš lepotu koju su ostavili, a nisu se hvalili njome.

Zato mislim da lepotu ne moramo da tražimo samo u prirodi i u mirnim trenucima. Ima je i u radu, u rukama koje nešto stvaraju, u poslu koji je pošteno urađen. Možda je čak ta lepota najvrednija, jer iza nje stoji trud, a ne slučaj. Najveća lepota se ne krije samo u onome što gledamo, nego i u onome što radimo. Dovoljno je da rad gledamo s poštovanjem, pa da i u njemu vidimo lepo.

Ideja iza sastava: Za razliku od prva dva sastava (opažanje prizora i mali gestovi dobrote), ovaj se okreće lepoti rada i ljudskih ruku, lepoti koja nastaje usput dok čovek pošteno radi. Poruka je da je lepota često skrivena u trudu i običnom poslu, a Šantićeva pesma “O klasje moje” pokazuje dostojanstvo i toplinu seljačkog rada.