U malim stvarima krije se najveća lepota

Lepota koju vidimo tek kada je izgubimo

Trčimo za velikim stvarima. Čekamo letovanje, novi telefon, neki poseban dan kada će sve biti savršeno. A život se zapravo dešava u onim sitnicama koje jedva i primetimo. Jutarnja kafa koju baka skuva, miris hleba, svetlo koje pada na sto. Lepota je tu, stalno, samo što gledamo pored nje, jer nam izgleda premalo da bismo joj posvetili pažnju.

Najtužnije je što tu lepotu obično prepoznamo tek kada je izgubimo. Dok je deda bio živ, mislio sam da je njegovo pričanje istih priča dosadno. Sada bih dao mnogo da ga ponovo čujem kako po stoti put priča kako je nekada bilo. Ta mala, obična stvar, deda koji priča, postala je dragocena tek kada je nema. Tako to ide sa lepotom u sitnicama, ona ćuti dok je imamo, a vikne tek kada ode.

O tome na svoj način peva Desanka Maksimović. Njena poezija puna je sasvim malih stvari, trave, ptica, jednog osmeha, jedne brige za drugoga. Ona ne traži veliku, bučnu lepotu, nego onu tihu, koja se krije u nežnosti i u običnom danu. Kada je čitam, shvatim da pesnik nije neko ko vidi nešto čega nema, nego neko ko vidi ono pored čega svi prolaze. To je možda i tajna, lepota nije retka, samo je retko ko gleda.

Mislim da to ima veze i sa tim kako brzo živimo. Stalno žurimo, stalno gledamo u telefon, i ono sitno nam prođe ispred očiju a da ga ne registrujemo. Probao sam nekoliko puta da samo sednem napolju bez telefona i da gledam. Začudio sam se koliko toga ima, kako se menja svetlo, kako neko ko prolazi nešto kaže, kako mačka leži na suncu. Ništa veliko, a ipak lepo. Lepota se nije pojavila, ona je bila tu, ja sam je samo konačno video.

Zato ne mislim da treba da prestanemo da sanjamo velike stvari, to bi bilo tužno. Ali bi šteta bila da zbog velikih snova propustimo ono malo i toplo što imamo svaki dan. Najveća lepota se ne krije u onome što tek treba da dođe, nego u onome što već imamo, a ne primećujemo. Dovoljno je da malo usporimo i da pogledamo. Lepota strpljivo čeka da je neko primeti.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz misao da lepotu sitnica prepoznamo prekasno, najčešće kada nešto izgubimo. Poruka je da treba usporiti i obraćati pažnju na obične trenutke, uz poeziju Desanke Maksimović kao primer pogleda koji vidi tihu lepotu.