Prošlost nas uči, ali ne sme da nas zarobi

Kada nam “nekad je bilo bolje” smeta da krenemo napred

Ima jedna rečenica koju čujem stalno, od starijih ljudi pa nadalje. “Nekad je bilo bolje.” Nekad su ljudi bili pošteniji, nekad se znalo ko šta radi, nekad je hleb imao drugačiji ukus. Ne kažem da u tome nema istine. Ali primetio sam da ta rečenica često nije pohvala prošlosti, nego izgovor da se ništa ne menja. Ako je sve već bilo najbolje, čemu se onda truditi sada. Tu prošlost prestaje da uči, a počinje da koči.

Mislim da je baš to jedna od najtežih zamki. Čovek ulepša ono što je prošlo i onda mu ništa novo nije dovoljno dobro. Stalno upoređuje sadašnjost sa nekom slikom koja možda nikad nije ni postojala takva kakvom je pamti. A dok gleda unazad i uzdiše, život ide dalje bez njega.

Kod nas u književnosti ima jedno delo koje gleda na prošlost sasvim drugačije, ne kao na izgubljeni raj nego kao na obavezu. To je Njegošev “Gorski vijenac”. Tamo se prošlost, junaštvo i pređašnje borbe ne pominju da bi se ljudi rasplakali nad njima, nego da bi iz njih izvukli snagu za ono što sada treba uraditi. Vladika Danilo se muči, premišlja, ali na kraju prošlost služi kao putokaz za odluku, a ne kao mesto u koje bi se sakrio. Njegoš nas uči da se sećanje pretvori u delo. To mi se čini kao prava upotreba prošlosti. Ne da nas drži, nego da nas pokrene.

Vidim to i na sasvim malom primeru, u svojoj porodici. Moj otac je godinama radio jedan zanat i navikao da se sve radi onako kako je naučio od svog majstora. Kada su došle nove mašine i novi način, dugo je odbijao, govorio je da to nije pravi posao kao nekad. Tek kada je popustio i nešto naučio, krenulo je bolje. Njegovo iskustvo iz prošlosti bilo je vredno, ali ga je u jednom trenutku baš ono vuklo nazad. Pouka je ostala korisna, navika je postala teret.

Zato mislim da prema prošlosti treba da se ponašamo kao prema starom učitelju kome si zahvalan, ali kome ne moraš doživotno da sediš u klupi. Naučiš ono što imaš, zahvališ, pa ideš svojim putem. Onaj ko misli da je sve najbolje već bilo, taj je sebi unapred zatvorio vrata. Prošlost treba da nam da hrabrost da idemo dalje, a ne tugu što ne možemo da se vratimo. Kada nas uči, ona je blago. Kada nas drži, ona je lanac.

Ideja iza sastava: Ugao je drugačiji od prva dva: zarobljenost kroz nostalgiju, kroz uverenje “nekad je bilo bolje” koje sprečava napredak i promenu. Poruka je da prošlost treba da se pretvori u delo i hrabrost, a ne u uzdah, sa Njegoševim “Gorskim vijencem” kao primerom sećanja koje pokreće na akciju umesto da paralizuje.