Prošlost nas uči, ali ne sme da nas zarobi

Kada nas tuđa prošlost vodi u svađu

Ima jedna vrsta zarobljenosti prošlošću o kojoj se ređe govori, a opasna je možda i najviše. To je kada se ne zarobimo svojom prošlošću, nego prošlošću svojih predaka, starim svađama i neprijateljstvima koja smo nasledili, a nismo ih sami ni doživeli. Mržnja se tako prenosi sa kolena na koleno, a niko se više i ne seća kako je sve počelo. Takva prošlost ne uči nas ničemu, samo nas drži u krugu iz kog ne možemo da izađemo.

O tome lepo govori naša književnost o krvnoj osveti. U mnogim narodnim pesmama i pripovetkama ljudi ubijaju jedni druge zbog nečega što su učinili deda ili pradeda. Mladi ljudi koji bi mogli da žive u miru nasleđuju tuđu mržnju kao da je njihova. To je strašno baš zato što ti ljudi ništa nisu izabrali, rodili su se u svađi i umiru u njoj. Prošlost ih je zarobila pre nego što su uopšte progovorili.

Ali ista ta prošlost može da bude i učiteljica, ako joj pristupimo drugačije. Andrićeva “Na Drini ćuprija” pokazuje kako su na istom mostu vekovima živeli ljudi različitih vera i običaja. Bilo je sukoba, ali bilo je i zajedničkog života, sedenja na kapiji, razgovora. Ako iz prošlosti izvučemo to, sećanje na zajedništvo, ona nas uči da je suživot moguć. Ako izvučemo samo sukobe, ona nas zarobi u njima. Ista prošlost, a sve zavisi šta iz nje uzmemo.

To se vidi i u sasvim malim stvarima oko nas. Čujem ponekad kako ljudi godinama ne razgovaraju zbog neke svađe oko zemlje ili nasledstva, koja se desila davno. Deca tih ljudi rastu i ne znaju ni zašto se ne pozdravljaju sa rođacima. Tu nema nikakve pouke, samo nasleđena ljutnja koja se vuče. Uvek mi je delovalo tužno koliko energije ljudi potroše čuvajući stare svađe umesto da ih puste.

Zato mislim da prema prošlosti moramo da budemo pažljivi, kao kada biramo šta ćemo poneti na put. Ne možeš sve da poneseš, pa biraj ono što ti koristi. Pouke, znanje, sećanje na dobre ljude, to ponesi. Stare mržnje i tuđe svađe ostavi, jer one ne idu na dobro. Prošlost koja nas uči je dragocena. Prošlost koja nas zarobljava u tuđoj mržnji je teret koji ne moramo da nosimo.

Ideja iza sastava: Ovaj sastav bira uži, drugačiji ugao: nasleđena mržnja i krvna osveta kao oblik zarobljenosti tuđom prošlošću. Poruka je da iz iste prošlosti možemo izvući ili sukob ili zajedništvo, a Andrićev most služi kao slika mogućeg suživota.