Greške su učitelji koje ne biramo, ali nam najviše daju

I tuđe greške mogu da nas nauče

Ne moramo svaku grešku da napravimo sami da bismo nešto iz nje naučili. Ponekad je dovoljno da gledamo kako neko drugi pogreši, pa da se zamislimo. To je možda jedini način da nas greška nauči, a da nas pri tom ne zaboli previše. Doduše, retko slušamo. Najčešće mislimo “meni se to neće desiti”, pa onda i sami nagazimo na istu stvar. Ali kada već dođe ta tuđa greška pred nas, šteta je ne iskoristiti je.

U romanu “Hajduk Stanko” Janka Veselinovića ima dosta toga što me je nateralo da razmišljam. Stanko dugo ćuti i trpi nepravdu od Lazara, čoveka kome je verovao. Trpi i trpi, dok ga to na kraju ne odvede u hajduke i u nesreću. Kada čitam o njemu, ne osećam da treba da ga osuđujem, nego da nešto naučim iz toga što je on prošao. Njegova greška, što je predugo verovao pogrešnom čoveku i ćutao na zlo, nije samo njegova lekcija. Postala je i moja, iako se sve to dešava nekom drugom, u nekoj drugoj knjizi i drugom vremenu. Mislim da je baš to smisao književnosti, da nas uči kroz tuđe greške koje sami ne moramo da platimo.

Imao sam i situaciju iz života koja me je naučila slično. Stariji brat mog druga je ostavio školu na pola, mislio je da će lako naći posao i da mu papir ne treba. Posle par godina vrteo se po nekim privremenim poslovima, bez stalnog mesta, i stalno je govorio kako mu je žao što nije završio. Ja sam to gledao sa strane. Njegova greška mi je rekla više nego sto saveta od roditelja. Nisam morao sam da napustim školu da bih shvatio koliko bi to bila glupost. Dovoljno je bilo da vidim šta je njemu donelo.

Naravno, ima tu jedna kvaka. Tuđa greška nas nauči samo ako smo spremni da je vidimo kao moguću i svoju. Ako gledam nekog ko je pao i mislim “ja sam pametniji, meni se to ne može desiti”, onda nisam ništa naučio, samo sam se uzdigao iznad njega. Tek kada kažem “i ja bih mogao tako da nagazim”, tuđa greška počne da radi za mene. Treba malo poniznosti za to, a nju nije lako imati kada smo mladi i sigurni u sebe.

Zato mislim da greške jesu učitelji koje ne biramo, ali ne moraju uvek da budu naše. Možemo da učimo i iz onih koje su drugi napravili pre nas, u životu ili u knjigama. To je jeftiniji način da se postane pametniji, jer ceh plati neko drugi, a pouka ostane i nama. Samo treba imati otvorene oči i ne misliti da smo iznad grešaka. Jer onog trenutka kada poverujemo da nam se ne mogu desiti, najlakše ih i napravimo.

Ideja iza sastava: Novi ugao je da i tuđe greške, iz života i iz knjiga, mogu da nas nauče bez da ih sami platimo, pod uslovom da ih prihvatimo kao moguće i svoje. Glavna poruka je da uz malo poniznosti učimo jeftinije, jer ceh plati neko drugi a pouka ostane nama. Povezano sa “Hajduk Stankom” Janka Veselinovića i ličnim primerom druga čiji je brat napustio školu.