Greške su učitelji koje ne biramo, ali nam najviše daju

Strah od greške je gori od same greške

Ima jedna čudna stvar kod ljudi. Više se bojimo da ćemo pogrešiti nego što nas same greške ikada povrede. Taj strah ume da nas zaustavi pre nego što uopšte krenemo. Ne javim se na času jer možda kažem glupost. Ne probam nešto novo jer možda ispadne loše. A na kraju ispadne da nas nije srušila nijedna greška, nego strah da je napravimo.

Kod nas u školi imali smo takmičenje iz struke i dugo se nisam prijavljivao. Mislio sam, ako odem i ne uspem, biće me sramota pred celim odeljenjem. Na kraju sam otišao i nisam osvojio ništa, ispao sam negde u sredini. I, iskreno, ništa strašno se nije desilo. Niko mi se nije smejao, a ja sam prvi put video kako izgleda takmičenje, šta me čeka i šta moram da naučim za sledeći put. Greška, ako se to uopšte može nazvati greškom, dala mi je nešto što sedenje kod kuće nikada ne bi dalo: iskustvo.

O tome lepo govori i naša narodna književnost. Hajduci, kosovski junaci, svi oni nisu birali lake puteve. Kneza Lazara u kosovskom opredeljenju ne pamtimo zato što je pobedio, nego zato što je izabrao ono u šta veruje, iako je znao da može izgubiti. Da se vodio samo strahom od poraza, nikada ne bi izašao na Kosovo. Naravno, to je velika i tragična priča, a moje takmičenje je sitnica prema njoj. Ali princip je isti: čovek koji se previše plaši da ne padne, taj zapravo nikada ni ne živi pravo.

Treba reći i to da greška nije isto što i nemar. Jedno je pokušati pa pogrešiti, a drugo je ne potruditi se uopšte. Učitelj koji nam najviše daje je greška iz iskrenog truda, ona koja dođe dok nešto stvarno radimo. Onaj ko leži i ne radi ništa taj ne pravi greške, ali ni ne uči ništa, jer učenje uvek traži da prvo nešto pokušaš.

Voleo bih da kažem da sam se sada potpuno oslobodio straha, ali nisam, i dalje mi je neprijatno kada nešto zabrljam. Razlika je u tome što sada znam da je ta nelagoda privremena, a ono što naučim ostaje. Greške ne biramo, to je tačno, ali možemo da biramo hoćemo li dozvoliti strahu od njih da nam upravlja životom. I baš u tom izboru je sve.

Ideja iza sastava: Ovaj sastav uzima drugačiji ugao od prvog: ne bavi se greškom kao kaznom, nego strahom od greške koji nas paralizuje. Poruka je da je neaktivnost iz straha gora od same greške, uz razliku između greške iz truda i običnog nemara, sa primerom kosovskog opredeljenja.