Greške su učitelji koje ne biramo, ali nam najviše daju

Ono što boli, to se i upamti

Niko ne ustaje ujutru sa željom da pogreši. Greška dođe sama, najčešće u trenutku kada smo sigurni da sve radimo kako treba. Baš zato je i zovemo učiteljem koga ne biramo. Da možemo da biramo, valjda bismo izabrali nekog blažeg. Ali ovaj učitelj ima jednu osobinu koju nijedan profesor u školi nema: ono što nas nauči, to ne zaboravimo lako, jer nas je prvo zabolelo.

Sećam se kako sam jednom prepisao ceo zadatak iz matematike od druga, doslovno sve, i bio ponosan što sam završio pre svih. Profesor je odmah video da su dva rada ista. Dobio sam jedinicu i, što je gore, taj osećaj kada te neko gleda i zna da si slagao. Tu jedinicu sam zaslužio i danas mi nije žao zbog nje. Naučila me je nečemu što mi nijedna petica ne bi rekla: da je lakše pasti pošteno nego proći nepošteno. Da sam tada nekako prošao, verovatno bih ponovo prepisivao. Greška me je zaustavila.

Književnost je puna ljudi koji su nešto naučili tek pošto su pogrešili, i to skupo. U romanu “Derviš i smrt” Meše Selimovića, Ahmed Nurudin ćuti dok mu hapse brata, ubeđen da pravdu treba tražiti mirno, preko zakona i vere. Tek kada brat strada, on shvata da je njegovo ćutanje bilo greška, i da neke stvari ne smeš da prepustiš drugima. Cela njegova drama je zapravo učenje iz sopstvene zablude, samo što je on platio previše da bi to naučio. To nas i upozorava: bolje je učiti iz manjih grešaka, dok još imaš vremena da ih ispraviš.

Ima jedna stvar koju lako previdimo. Greška boli najviše onda kada je ne priznamo. Dok krivimo druge, učiteljica, druga, lošu sreću, ništa ne naučimo, samo se ljutimo. Tek kada kažemo sami sebi “ovo sam ja zabrljao”, greška počne da radi za nas. Tada od neprijatne stvari postane nešto korisno. Možda zato i kažemo da nam najviše daje, jer nas natera da budemo iskreni bar prema sebi.

Ne verujem da iko voli da greši, ni ja ne volim. Ali ako već moram da biram između čoveka koji nikada nije pogrešio i čoveka koji je padao pa ustajao, radije bih verovao ovom drugom. On bar zna koliko košta da se ustane. Greške nas ne biramo, ali baš zato što dolaze nepozvane, najpoštenije nam pokažu ko smo i šta treba da popravimo.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz ličnu grešku (prepisivanje) i kroz priznavanje krivice kao uslov da bilo šta naučimo. Glavna poruka je da greška postaje učitelj tek kada je iskreno priznamo sebi, a Selimovićev Nurudin služi kao primer skupo plaćene pouke.