Ljubav prema rodnom kraju nikada ne bledi

Kraj se menja, a ljubav ostaje ista

Rodni kraj nije muzej. On se menja dok mi rastemo. Sruše staru kuću pa naprave novu, asfaltiraju put koji je bio od blata, nestane radnja u koju si išao kao mali. Pomislio bih da onda i ljubav prema tom mestu polako nestaje, jer ono što si voleo više nije isto. Ali nije tako. Mesto se menja, a ljubav prema njemu ostaje, samo se zakači za uspomenu umesto za zid koji više ne postoji.

Najbolje sam to osetio čitajući Boru Stankovića. Njegovo Vranje, ono iz “Nečiste krvi”, odavno nije takvo kakvo ga on opisuje. Te avlije, sevdah, stare porodice koje propadaju, sve je to nestalo. A opet, Stanković piše o tome sa toliko bola i topline da osetiš kako on voli grad koji mu se menja pred očima i izmiče. On ne voli neko savršeno Vranje, voli ono koje gubi. I baš zato što gubi, voli ga još jače. Mislim da je to ono pravo, kada nečemu ostaneš veran iako znaš da se nikada neće vratiti.

Slično osećanje ima i Jovan Dučić u svojoj poeziji. On je toliko godina proveo po svetu, kao diplomata, daleko od svog Trebinja. A na kraju je tražio da ga sahrane baš tamo. Čovek je obišao pola sveta, video najlepše gradove, i opet mu je najmilije ostalo ono malo mesto odakle je krenuo. Po meni, to govori da rodni kraj ne moraš ni da imaš pred očima da bi ga voleo. Dovoljno je da ga nosiš u sebi.

I ja imam takav primer, sitan ali moj. U mom kraju su pre par godina srušili staru pekaru na uglu. Ništa posebno, obična zgrada. Ali tu sam svako jutro pre škole kupovao kifle, znao sam ženu koja je radila, znao kako miriše unutra. Sada je na tom mestu neki bezličan market. Prođem pored i dalje osetim onaj miris, iako ga odavno nema. Tada shvatim da ja ne volim cigle i izlog, nego ono što mi se tu dešavalo, a to mi niko ne može srušiti.

Zato verujem da ljubav prema rodnom kraju ne bledi čak ni kada se sam kraj promeni do neprepoznatljivosti. Mi ne volimo zgrade i ulice, volimo deo sebe koji je tamo ostao. A taj deo se ne ruši i ne asfaltira. On je naš dok smo živi, i čeka nas svaki put kada se vratimo, makar se sve oko njega promenilo.

Ideja iza sastava: Novi ugao je da se rodni kraj fizički menja i nestaje, a ljubav prema njemu zato ne slabi nego se prebacuje na uspomene. Glavna poruka je da ne volimo zgrade i ulice nego deo sebe koji je tamo ostao, pa promena kraja ne može da izbledi tu ljubav. Povezano sa Vranjem Bore Stankovića iz “Nečiste krvi”, Dučićevom vezanošću za Trebinje i ličnim primerom srušene pekare.