Tišina ponekad govori glasnije od reči

Ćutanje o onome što ne smemo da kažemo

Ima jedna vrsta tišine o kojoj se retko priča. To nije tišina tuge ni tišina svađe. To je ćutanje o nečemu što osećamo a ne smemo ili ne umemo da izgovorimo. Ta tišina je možda najglasnija od svih, jer u njoj stoji cela jedna istina koju gušimo.

Najbolje to vidim u “Koštani” Bore Stankovića. Tamo svi nešto osećaju, a niko ne sme da kaže pravu reč. Hadži Toma, Mitke, svi oni nose u sebi neku čežnju i neki bol koji se ne izgovara naglas, nego se izpeva kroz sevdalinku ili se pretoči u ćutanje i čašu. Koštana peva, a iza te pesme stoji ono što niko ne sme da prizna. Ćutanje tih ljudi govori glasnije od svake reči, jer kaže koliko su nesrećni i koliko žele ono što ne mogu da imaju. Kada sam to čitao, prvi put sam razumeo da postoji ćutanje koje je puno reči, samo nemamo hrabrosti da ih pustimo.

Razmišljao sam zašto baš to neizgovoreno boli najviše. Mislim da je razlog što ono što kažemo nekako prođe, ode iz nas. A ono što prećutimo ostaje da kruži unutra i raste. Svako od nas ima nešto tako. Reč koju nismo rekli nekome, izvinjenje koje smo progutali, ono “volim te” koje nismo smeli. Ta ćutanja se gomilaju i posle ih nosimo godinama.

Sećam se kako je bilo sa mojim ocem i mnom. Nikada nismo bili od onih koji pričaju o osećanjima. Kada sam upisao školu koju sam želeo, on mi nije rekao da je ponosan, nego me je samo potapšao po ramenu i ćutao. Ali to njegovo ćutanje mi je reklo više nego da je održao govor. Razumeo sam ga. U mojoj kući se ljubav retko izgovara, ali se oseti u tišini, u tome ko za koga ostane budan, ko kome ostavi tanjir. Mi smo porodica koja voli ćuteći.

Ne kažem da je dobro sve prećutati, naprotiv. Ima ćutanja koja kasnije zažalimo, reči koje smo morali da kažemo dok je bilo vreme. Ljudi ponekad odu, a mi ostanemo sa svim onim što im nismo rekli. To je najteža tišina. Zato mislim da treba naučiti razliku, kada ćutanje govori dovoljno samo, a kada je kukavičluk koji ćemo žaliti. Ja to tek učim. Ali znam da iza svakog ćutanja stoji nešto, i da vredi oslušnuti šta nam to neizgovoreno zapravo poručuje.

Ideja iza sastava: Ugao je ćutanje o neizgovorenim osećanjima, posebno o ljubavi i čežnji koju ne smemo ili ne umemo da iskažemo. Glavna poruka je da prećutano ostaje u nama i govori glasnije od izrečenog, ali da postoji i ćutanje koje kasnije žalimo. Povezano sa “Koštanom” Bore Stankovića i ličnim odnosom sa ocem koji ljubav pokazuje bez reči.