Tišina ponekad govori glasnije od reči

Ono što se ne kaže

Često mislimo da je važno samo ono što ljudi izgovore. Ali ima trenutaka kada ćutanje kaže više nego sve reči zajedno. Tišina nije uvek prazna. Ponekad je puna, teška, i u njoj ima više istine nego u dugom govoru.

Setim se kako je bilo kod kuće kada je umro moj deda. Cela porodica je bila u sobi, a niko nije govorio. Nije bilo potrebe. To ćutanje je govorilo o tuzi koju nismo umeli da pretočimo u reči. Da je neko tada počeo da priča, da teši, verovatno bi sve zvučalo lažno. Tišina je bila iskrenija. Tada sam shvatio da postoje osećanja koja su prevelika za reči i da ih jedino ćutanje može poneti.

Tu mi pada na pamet i naša poezija. Kod Disa, u pesmi “Možda spava”, ima neke tišine koja boli. On ne viče svoj bol, on ga šapuće, govori o snu i o oku koje “možda spava”. Ta prigušenost, to što se ne kaže direktno, čini pesmu jačom. Da je Dis vikao o svojoj patnji, ne bi nas tako dirnuo. Baš ta tiha tuga ostaje. I u narodnim pesmama često junak ćuti pred sudbinom, i to ćutanje je dostojanstvenije od bilo kakve kuknjave.

Ima i druga vrsta tišine, ona koja je gora od svake svađe. Kad se dvoje ljudi posvađaju pa prestanu da razgovaraju, ta tišina između njih je glasna kao grom. Svako oseća težinu, a niko ne progovara prvi. Doživeo sam to sa drugom sa kojim se nisam slagao neko vreme. Ćutali smo jedan pored drugog i to ćutanje je bilo bolnije od svake reči koju smo mogli da kažemo. Na kraju je jedna rečenica sve rešila, ali tišina pre toga me je naučila koliko ume da bude teška.

Naravno, ne kažem da reči nisu važne. Reči grade, objašnjavaju, povezuju ljude. Ali postoje trenuci kada je najbolje ćutati i pustiti da tišina kaže ono što jezik ne ume. Treba naučiti razliku između tišine koja leči i tišine koja ranjava. Ja sam tek počeo da je razumem, ali znam jedno: nije svaka tišina prazna i ne treba je se uvek plašiti.

Ideja iza sastava: Tema je shvaćena kroz razne vrste tišine, tugu, poeziju i sukob među ljudima. Glavna poruka je da tišina ume da nosi osećanja koja su prevelika za reči, i da postoji tišina koja leči i ona koja ranjava. Povezano sa Disovom poezijom i ličnim iskustvom gubitka i svađe.